Radost života

Pamtim slike i glasove iz detinjstva: čovek putem ide i peva; na njivi seje ili žanje, i sa znojem na licu peva; iz šume, sa sekirom na ramenu, umoran se vraća kući i peva; pastir čuva stado i peva; domaćin ili domaćica u kući ili oko kuće nešto radi i peva; vidim čoveka koji usled neke tegobe zaplače, a onda, kad se primiri, zapeva...

Još uzvišenije deluje kad se u pesmi ljudi saberu. Išlo se s mobe na mobu, svakom čoveku da se pomogne. Rade i usput pevaju. Za ručkom zapevaju. Kad posao završe, tad se samo radi pesme saberu. U porodičnoj zaostavštini ostala mi jedna fotografija žetelaca iz moga sela. Među njima i moji roditelji. Jedan od žetelaca, pored srpa, poneo je sa sobom i harmoniku; drugi poneo bubanj. U smiraj dana, po obavljenoj žetvi, sabrali se svi i, uz zvuke harmonike i bubnja, zapevali...

Ljudi više ne pevaju

U međuvremenu, nažalost, promenila se slika života našeg čoveka. Protojerej Andrej Tkačov zapisuje: „Ljudi više ne pevaju. U dušama njihovim nema radosti. A sve imaju: odela, hranu, automobile – i ne pevaju. Pre su siromašni, goli i bosi stalno pevali. Savremeni čovek je prestao da se raduje, zato što živi bez Gospoda.”

Čovek je ono što čini i kako čini. U njemu je i izvorište i utočište života njegovoga.

Život u radosti nastaje i radošću se pothranjuje. Imajući to u vidu, u narodu se za nekoga ko je ispunjen radošću kaže da je „pun života”.

Radost je prirodno čovekovo stanje. Raduje se svemu što mu je za život potrebno i svakoj prilici da se kao čovek ostvari i pokaže. I zato se on instinktivno raduje svakom novom danu, cvetanju i rodu voća, žitnim poljima, miru, porodici, dobrom čoveku.

Razuman čovek raduje se i teškoćama koje ga snađu, s kojima se susretne, jer je to prilika da uradi još nešto više što je dobro. 

Kad čovek vidi nešto lepo i dobro, duša njegova ustreperi. Na taj način doživi sve ono što je prožeto božanskom energijom. U tome je život. I zato, kad se dobru raduje, čovek sebe oživljava.

Duša čovekova se rastuži kad vidi klonulu biljku, tromu životinju, nesrećnog čoveka...

Kuknjava je slabost

Iako je radost prirodno stanje svakog živog bića, to je i podvig održanja života. Kuknjava je slabost. Čoveka, kao emotivno biće, lako je rastužiti, teško je oraspoložiti. Kad sretnete nekog ili vam u kuću dođe neko ko kuka, ubija vam radost života, a onaj koji radost u sebi nosi i radost vašu još više uznosi.

Radošću slavimo dobro. I zato: dobri ljudi svetle, odišu toplinom; zli ljudi su mračni, odišu hladnoćom. 

Arhimandrit Tadej vitovnički kaže: „Ljubav, radost i mir, to su božanski darovi, božanske osobine. One pojedinačno čuda mogu da stvaraju. Ljubav sjedinjuje sve u jedno; mir isto tako zrači iz čoveka, daje tišinu; radost čini da se skine teret sa čovečije duše; kad dođe neka radosna duša kod tužne pa mu kaže kakve blage, tihe misli, odjednom kao da je svanulo. Znači, pojedinačno ljubav, mir i radost čine čuda, ali sjedinjeni u jedno mogu zapovedati svim stvarima. Kad su sjedinjeni i učvršćeni u srcu, kuda god takva duša uputi misli javlja se mir, jer iz nje zrači mir. Sveti Oci kažu da može gore da premešta.” 

Starac Pajsije Svetogorac napominje da čovek oseća dve vrste radosti: jednu – kada prima, a drugu – kada daje. Kaže: „Radost koju čovek oseća kada daje, ne može se uporediti s onom koju oseća kada prima. Da bi čovek shvatio napreduje li u duhovnom životu ili ne, pre svega treba da se zapita da li se raduje kada daje ili kada dobija. Da li oseća brigu kada mu se nešto dâ, a radost kada sam daje? A kasnije, ako se valjano trudi u duhovnom životu, nikada se neće sećati dobra koje je učinio, ali i nikada neće zaboraviti ni najmanje dobro koje mu je neko učinio.” I zaključuje: „Onaj ko nešto prima, dobija ljudsku radost. Onaj ko daje, dobija božansku radost.” 

Ljudska radost je privremena; božanska radost je večna.

Čovek koji ima ljubavi, ima i vere i nade. Taj čovek se raduje. Raduje se po reči Hristovoj: „Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima.”

Čoveku koji se dobru raduje, raduje se Bog, jer želi čoveka za saradnika sebi. A čoveku koji kuka, raduje se đavo, jer u njegovom nezadovoljstvu vidi priliku da čoveka porobi.

Tužan čovek čamuje, radostan čovek uzrasta.