Fruška gora – njegov bastion

Potiče iz fruškogorskog komšiluka i duhovnog prostora koji su iznedrili oštroumnog Borislava Mihajlovića Mihiza, rođenog u Irigu, i reportera Vasu Popovića, kozera, rođenog u Jasku. Sagovornik „Magazina” Željko Marković prekaljeni je reporter i publicista. Iza njega su 23 objavljene knjige. Mnoge su posvećene Sremu, rodnom Vrdniku i istinskom bastionu zvanom Fruška gora.

– Moj doživljaj Srema neodvojiv je od mog novinarskog, publicističkog i književnog stvaralaštva i pogleda na život i svet. Živim i stvaram u uverenju da je Srem jednako što i svet, a da su Vrdnik i Fruška gora najlepša mesta na svetu – glasno razmišlja. – Sebe i svoje knjige nudim kao dokaz da u tom zavičajnom univerzumu pisac može da ostvari sve svoje potencijale.

Biciklom nosio tekstove

Piše još od osnovne škole, a prvu legitimaciju izdali su mu u „Sremskim novinama”, pre punoletstva, pošto im je slao priloge iz Vrdnika. U redakciju ga je odveo ujak Slavko Cvijetić iz Sremske Mitrovice, koji je zapazio njegov talenat za pisanje, kupio mu prvi foto-aparat, sovjetsku „smenu 8”, i učinio ga najsrećnijim dečakom na svetu.

Oduvek je bio malo neobičan i „uvrnut” novinar. Za vreme raspusta, krajem sedamdesetih godina, tekstove je u nekoliko navrata u Sremsku Mitrovicu odnosio biciklom i tamo i nazad. Putevima preko Jaska, Bešenova i Velikih Radinaca prelazio je s rancem na leđima bezmalo sedamdesetak kilometara. Jednom je na zadružnoj plantaži kod Bešenova ranac napunio jabukama, drugi put breskvama i počastio novinare u redakciji.

U „Sremskim novinama” prvi novinarski učitelj bio mu je Svetozar Gavrić Cveja, rodom iz Obreža, reporter i komentator. Desetak godina kasnije, zajedno će raditi u unutrašnjo-političkoj rubrici „Dnevnika”.

Stvaralaštvo mu poistovećuju sa sremskim novinskim pričama, knjigama i metaforom „Kontinent Srem”, koja stoji u zaglavlju nekoliko naslova. Nema ništa protiv toga, ali s radošću i setom pominje foto-reportere, saputnike na mnogim reporterskim putovanjima po Jugoslaviji: Jovan Vajdl, Gavrilo Grujić, Branko Lučić, Slobodan Miletić, Jaroslav Pap i Martin Candir. Seća se putovanja u snežnoj noći vozom na relaciji Novi Sad – Sarajevo, posle kojeg je u „Glasu omladine”, mesec dana pošto je dobio stalni posao, objavio reportažu o putnicima koji su Novu 1985. godinu dočekali u tom vozu.

U leto 1985. gorelo je ostrvo Korčula, pa je tamo poslat kao specijalni izveštač „Dnevnika”. S foto-reporterom Martinom Candirom u zimu 1986. godine popeo se i do Trtorića, iznad Breze, i intervjuisao rudara Aliju Sirotanovića. Visoko, u nedođiji planine Visočice, u široj okolini Konjica, marta 1987. godine, posetio je Murata Mrndžića, starca iz sela Dužani, koji je tih dana progovorio posle trideset godina ćutanja na koje se zavetovao iz nejasnih razloga. U Mostaru, tokom istog putovanja, sagovornik mu je bio Emir Balić, legendarni skakač laste, koji je hiljadu puta skočio u Neretvu sa Starog mosta.

Rudnik priča i ideja

– U rudniku urana „Žirovski vrh” kod Škofja Loke upoznao sam Janeza Tavčara, koji je radio u pogonu na pakovanju uranove žute pogače i fotografisao se s njim pored dva bureta uranovog koncentrata, pre transporta sirovine na obogaćivanje u NE „Krško”. U Labinu sam razgovarao s rudarima štrajkačima – lista dnevnik uspomena. – Nikada neću zaboraviti posetu mestu potonuća italijanskog tankera „Brigita Montanari” na obodu Kornatskog arhipelaga, početkom 1988. godine, gde je bila u toku operacija vađenja broda s otrovnim teretom koji je pretio mediteranskim Černobilom.

Poslednjih dvadeset godina „Kontinent Srem” i Vrdnik njegova su opsesija, neiscrpna sirovinska baza i stvaralačka laboratorija iz koje je izašlo više od dvadeset knjiga. Vrdniku je posvetio trilogiju – „Vrdnički voz”, „Pismo” i „Moja kolonija”, romane u čijem središtu je industrijska civilizacija, oličena u rudniku uglja, koja je ovde postojala bezmalo 200 godina.

Knjige je napisao da bi saznao ko je i odakle potiče. Putovao je po Sremu u lovu na originalne priče, ljudske sudbine i drame. Nikome se nije najavljivao i svoju reportersku strategiju nazvao je teorijom slučajnog prolaznika. Rezultat slučajnih susreta je mnoštvo otkrića, neverovatnih ljudskih ispovesti i kolekcija knjiga novinskih priča pod zajedničkom odrednicom „Kontinent Srem”. Priče su ilustrovane fotografijama Slobodana Šušnjevića, koji je s njim najčešće putovao.

– Obična poseta kafani na raskrsnici u Hrtkovcima donela mi je tri priče s takoreći biblijskom snagom. Meštanin Geza Sabo pričao mi je kako je, kao mornar na teretnim brodovima, preživeo dva brodoloma: prvi na Crnom moru, u hladnoj noći, kada se kao kleštima uhvatio za dasku i plutao do jutra u ledenoj vodi, i drugi u po bela dana na Sredozemnom moru, kada su eksplodirali spremnici, brod potonuo za nekoliko minuta, a posada se satima održavala na pučini pre nego što su ih spasili mornari s drugog broda – priseća se i te situacije. – Gost kafane, koji je sedeo za šankom, predložio mi je da pišem o ženi iz njegovog komšiluka, staroj više od sto godina, posle čega sam upoznao Milevu Grbić i zapisao njenu ispovest iz koje izdvajam dramu njenog supruga Leontija, jasenovačkog logoraša. Pobegao je kada su ih izveli iz žica da u priobalju seku šiblje za korpe. U strahu i panici, mlatarajući rukama po vodi između sprudova, preplivao je Savu, premda je bio neplivač!

PREŽIVELA BRODOLOM

Pred kraj 2007. godine Željko je, u podnožju Gardoša, primetio staricu koja je preko kaldrme vukla kolica, na povratku s pijace. Bila je to Gordana Jeftić, znana po tome što je preživela brodolom kod Zemuna, 9. septembra 1952. godine, kada je u talasima potonuo brod „Niš”, i na dno povukao više od stotinu putnika. Imala je tada 18 godina, i baš tog dana je izvadila ličnu kartu. Doplivala je do obale, grčevito stežući ličnu kartu u šaci. Reporteru se poverila kako joj je bilo jako teško kad su u Zemunu obeležavali pola veka od brodoloma, a nju nisu pozvali na taj događaj.

PRIPITOMIO LASTU

Željko je sreo i napisao priču i o Bošku Dugačkom iz Surduka, koji je odgajio i pripitomio lastavicu, ispalu iz gnezda. Verovatno je jedini čovek na svetu koji je pripitomio ovu pticu. On je lastavici napravio gnezdo u gonku, a kada je došlo vreme, poletela je s bureta u dvorištu, kružila oko kuće i sletela mu na rame. Gotovo dva meseca živela je s njim, sletala na Boškov šešir, pratila ga u polje. Jednog dana se nije vratila i starac se razboleo od tuge. O tome je snimljen i kratki film 2008, nagrađen „Zlatnom plaketom Beograda” na Festivalu kratkog metra.

NAGRADE I PRIZNANjA

Za višedecenijski novinarski i publicistički rad Marković je dobio nagradu UNS „Laza Kostić” za reportažu, kao i specijalnu godišnju nagradu UNS za publicistiku. Laureat je nagrada „Stevan Sremac”, „Laza Lazarević” i „Milutin Uskoković”. Nosilac je „Zlatne značke” KPZ Srbije. Roman „Mravinjak” osvojio je prvu nagradu Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, dok je roman „Pismo” ovenčan nagradom „Dejan Medaković”.