U ksaru, pustinjskom gradu

Iako su turistički posećeniji Tunis i Maroko, zemlje susedi Alžira, pustinjski gradovi i njihova arhitektura prilično se razlikuju u sve tri zemlje.

Pustinja čini čak četiri petine površine Alžira, najveće države Afrike. Osim magistrale koja povezuje i po nekoliko stotina kilometara udaljene gradove u Sahari, do najjužnijih peščanih dina 2.200 kilometara od prestonice, stiže se i avionom. Osim veoma retkih turista i stanovnika ovih delova zemlje koji često putuju iz nužde, avionski saobraćaj pretežno je namenjen onima koji u pustinji borave iz poslovnih razloga. Najveći broj putnika čine radnici koji u beskrajnim pustinjskim pejzažima održavaju velika polja nafte i prirodnog gasa, kojih Alžir ima u izobilju. Iz ovog razloga, cene u Alžiru izuzetno su pristupačne u odnosu na one evropske, i na retkim pustinjskim pumpama na kojima smo pravili pauze tokom putovanja videli smo da je gorivo koštalo oko 0,2 evra, po litru.

Lokalni let između prestonice Alžira i Gardaje traje oko sat i po i završava na pisti usred peščane pustinje. U vreme našeg sletanja na aerodrom pala je noć i na nebu iznad crnila beskrajnog, ravnog horizonta, nalik usamljenim slikama Edvarda Hopera, presijavao se pun Mesec.

Sočne urme za dobrodošlicu

Po pristizanju u hotel, domaćini su za nas priredili dobrodošlicu kakvu smo kasnije iskusili i na drugim mestima, širom alžirske pustinje. Gostima se na dolasku uvek nudi čaša kamiljeg mleka i urme. Sočne, sveže urme mogu da se kupe u pustinji počev od jeseni sve do kasnog proleća. Često stanovnici juga Alžira kuvaju mleko s urmama: nakon deset minuta na vatri tečnost procede i piju.

Osim mleka, slično Tunišanima i Marokancima, Alžirci piju čaj od nane, ali se njihova verzija prilično razlikuje. Čaj od mente se ovde pravi uz dodatak crnog čaja koji je prilično jak i kojem se dodaje šećer.

Gardaja i El Ateuf, dva su najlepša ksara na listi Uneskove baštine u Alžiru. U ovom, pustinjskom delu zemlje, Berberi, prastanovnici severne Afrike, čine većinu stanovništva i bez obzira na to što su najezdom osvajača bili prinuđeni da prihvate islam, njihovi običaji unekoliko se razlikuju od onih arapskih na severu.

Naziv Berberi, tj. „varvari”, dali su im Rimljani kada su osvajali ove prostore, jer su ih smatrali narodom na nižem stepenu razvitka (Rimljani su tim imenom inače nazivali sve narode, osim njih samih, i antičkih Grka).

Ksar ili kasr (berberski aghrem) arapski je naziv za utvrđenje (od latinskog kastrum), i u zemljama Magreba (Tunis, Alžir, Mauritanija i Maroko) bio je naziv za selo.

Ksarovi se nalaze u mnogim oazama širom saharske Afrike, najčešće na vrhovima brda, radi lakše odbrane. Obično se sastoje iz međusobno spojenih kuća, često i sa drugim građevinama (džamija, javno kupatilo, peći, radnje) i potpuno su ograđeni zidinama. Zidine su najčešće građene od nepečene gline ili u kombinaciji s kamenom. Naziv „ksar” u upotrebi je najviše u saharskom delu Magreba, gde su stari ksarovi dospeli na listu Uneskove kulturne baštine, pod zajedničkim nazivom „stari ksarovi Mauritanije”.

Zanimljivo je da u Španiji i u Portugalu, gde su Mavari (Arapi) vladali Iberijskim poluostrvom sedam vekova, i gde u španskom i portugalskom jeziku postoje brojni arabizmi, od korena reči ksar nastao je pojam alkazar, španski naziv za utvrđeni grad.

Fascinantni ksar El Ateuf, autentičan i bez turista, predstavlja jedinstveno iskustvo atmosfere starog grada alžirske pustinje. I danas, unutar zbijenih kuća od oker gline postoji pravilo da visina pojedinačne jedinice ne sme biti veća od sedam metara, o čemu vodi računa posebna mesna komisija.

Na vrhovima ksara, u prolazima između uzanih kuća, Berberi su vekovima kopali bunare, znajući sa sigurnošću da je voda tamo negde, duboko u zemlji. Ostalo je zapisano da su prvi bunar na vrhu kazbe El Ateufa kopale tri generacije i da je voda najzad potekla kada su došli do dubine od 73 metra. Iako tokom leta i zime vode u pustinji nema, u proleće reke često nadođu, zbog čega stanovništvo Sahare i živi na brdima, u ksarovima.

U podnožju ksara El Ateuf nalazi se jednostavna, u belo ofarbana, stara berberska džamija, koja je, zajedno sa kazbom, deo svetske kulturne baštine Uneska. Ova džamija i njena arhitektura navodno su bili inspiracija čuvenom arhitekti Le Korbizjeu za arhitekturu njegovih kuća.

Saharski bazar

Nakon obilaska El Ateufa, krenuli smo u obližnji ksar Gardaju, gde smo se posle obilaska lavirinta uličica izgubili u kupovini na neverovatno šarenom, autentičnom saharskom bazaru. U Alžiru, naročito u pustinjskom delu zemlje, na bazarima se prodaje tekstil, kutije i obuća od kože, jakne od kamilje kože, ćilimi, predmeti od metala, voće (grožđe, kruške i fantastične urme), velike tikve, papričice, začini, masline, kao i specifične, ručno plisirane dimije za muškarce, serval, čija izrada je uvek deo porodičnog posla, i koje, ako pronađete broj, mogu sasvim lepo da stoje i ženi.

Cene na bazarima izuzetno su pristupačne i prilagođene su budžetu stanovništva. Na primer, po ceni nižoj od jednog evra pazarila sam kilogram odličnih, svežih urmi.

„Pre dve do tri decenije brak između Alžiraca arapskog i onih berberskog porekla bio je nemoguć”, svoju priču započeo je moj mladi prijatelj Sami i dodao: „Moji roditelji su u to vreme bili redak izuzetak.” Na sreću, sada je drugačije.

U međusobnim optuživanjima u vezi s tim ko je prvi stupio na tlo severne Afrike – Berberi ili Arapi – davno je stvoren međusobni animozitet između ove dve etničke grupe naroda, koje žive u zemljama Magreba. Iako su dolaskom Arapa na područje severne Afrike u ranom srednjem veku Berberi prihvatili islam, danas je vera ono što ih međusobno spaja, ali su kulturološke razlike i dalje veoma vidljive.

Veterinar za kamile

Na putu od aerodroma koji se nalazi usred peščane pustinje do Gardaja, po mrklom mraku vozili smo se duž opustelih ulica. Na jednom lokalu sa spuštenim žaluzinama primetili smo nacrtane konture kamile i natpis na arapskom i na francuskom: „Veterinar za kamile”.

Iako alžirsku pustinju preseca na stotine kilometara dvosmernih magistrala, kamile su i dalje na ceni.

Dok je naš minibus narednog dana grabio magistralom ka dalekom jugu, uz povremene saobraćajne znake upozorenja na divlje kamile i na peščanu oluju, odjednom, ugledali smo krdo od nekoliko pustinjskih lađa usred nedođije i zaustavili smo se da ih fotografišemo.

Čador i porez

U ksarovima Alžira udate Berberke su potpuno pokrivene belim čadorom. Na čadoru koji pokriva čitavo telo i glavu (i lice) nazire se tek jedan maleni otvor za desno oko. To je za udate Berberke jedini deo tela za koji je dozvoljeno da ostane slobodan. Za razliku od Maroka i Tunisa, gde je turizam izuzetno razvijen, Berberi u Alžiru nerado pristaju da budu slikani, a žene u čadorima često promene smer kretanja kada u daljini ugledaju veoma retke turiste s mobilnim telefonima ili foto-aparatima.

Međutim, ženama ne samo da je dozvoljeno da poseduju nekretnine već za posed u Alžiru ne plaćaju porez. Ukoliko ima nasilnog muža koji je tuče, Berberka iz ksara može da dođe u džamiju i potraži pomoć. U tom slučaju, hodža je dužan da pronađe dobrovoljca, muškarca koji će odmah krenuti da joj pomogne i urazumi njenog supruga. Ukoliko se nijedan muškarac iz džamije ne prijavi da joj pomogne, žena ima pravo da traži da se džamija zatvori. U tom slučaju, muškarci neće moći da uđu u džamiju da se mole dok ona ne dobije pomoć.

Berbersko groblje

Na vrhu ksara El Ateuf nalazi se berbersko groblje, gde je svaki grob, umesto imena pokojnika i datuma rođenja i smrti, ukrašen jednim većim kamenom. U berberskoj tradiciji širom severne Afrike ovaj običaj upražnjava se kako bi svaki prolaznik mogao da se pomoli za sve umrle, a ne samo za određenu preminulu osobu koju poznaje.