Nesanica zbog Kalemegdana

Nedavno sam imao priliku da upoznam čoveka koji se bavi nekretninama i u konstruktivnom i trgovinskom smislu – gradi stambene zgrade širom Beograda i prodaje stanove gde god stigne. Pun je energije i aktivnosti, kao orao pikira lokacije, posebno one u centru starog grada. Na prvi pogled, vidi se da je nižeg nivoa vaspitanja i kulture, a višeg nivoa usmerenosti ka novcu i zaradi sa što manje ulaganja a što više profita. Iz nevezanog razgovora, verujte mi, odjednom me zapita: „Zašto nikome u gradu još nije palo na pamet da ponudi stambenu izgradnju na idealnoj lokaciji – Kalemegdanu. Mogla bi se tamo u parku uturiti dva-tri solitera, najviša na Balkanu, i nekoliko vila za ’majstore’. Eto, burazeru, to bi moglo da bude ono što nam nameću neki ’zeleni urbanizam i arhitektura’. I onog Pobednika bi trebalo zameniti nekim ko je za Srbiju danas najvažniji... Znaš već ko. Uz to, mogle bi da se izgrade ne jedna već tri gondole, čime bi narod mogao da navali iz tri pravca da se divi soliterima i novom spomeniku. Tu bismo kvadrat mogli da naplatimo i do 15.000 evrića.” Zapanjeno ga pogledah i ostadoh bez reči. Zaista, kako je kod nas sa urbanizmom krenulo, zašto se još niko nije usudio za tako nešto? Ali, naravno, setih se da je i Kalemegdan, sa sve tvrđavom i parkom, pod zaštitom kulturnog nasleđa, i to nacionalnog i Unesko nivoa, te bi svaka aktivnost koja bi to poremetila bila strogo zabranjena i kažnjiva i izazvala bi revolt građana. Ali, opet, ako bi nam neko ponudio nekoliko desetina milijardi dolara da zaista napravi nešto što bi bilo zeleni urbanizam i arhitektura, zar nam ne bi popustile kulturne dizgine omogućujući tako još brži rast Beograda i Srbije, Ekspo, i približavanje ekonomskom proseku standarda EU.

Bezuslovna zaštita

Sve ovo podseti me na slučaj Generalštaba i dešavanja u vezi s ustupanjem zgrada poznatom američkom investitoru preko nepoznatog ugovora. Kad kažem Generalštab, mislim na kompleks od četiri objekta i na celu reprezentativnu Ulicu kneza Miloša, koji su kao celina pod najvišim stepenom zaštite kulturnog nasleđa. Ovo praktično znači da se ovom i drugim investitorima širom otvaraju vrata da „uture” gde god šta stignu, bez ograničenja službe zaštite. Istovremeno, kao model ponašanja prema kulturnim dobrima Srbije i njenoj istoriji i tradiciji, skidanjem zaštite sa kulturnih dobara poput kompleksa Generalštaba, Beogradskog sajma, itd. (zašto ne?), nudi se formula kako u svemu treba dati prednost investitorima i njihovom novcu kako bi rast Srbije dobio neslućene razmere. Sve se maskira strateškim interesima Srbije.

Tako arapski investitor u manjinskoj saradnji s državom razvija projekat „Beograd na vodi”, koji kao hobotnica grabi i steže stari Beograd, a pipke pruža i na Novi Beograd bez obzira na zaštitu prirode i kulturnog nasleđa, a sve iz tzv. strateških interesa. Arapskim investitorima se, kao ništa manje značajan poklon, ustupa najkvalitetnije poljoprivredno zemljište i privredni sistem PKB u Padinskoj Skeli, Surčinu i Čenti, da bi sada, u interesu projekta Ekspo 2027 i izgradnje auto-puta prema Zrenjaninu, od istog investitora morao za debele pare da otkupljuje ono što mu je ranije prodao za male pare. To se zove strateški interes puta minus dva na kvadrat.

Da se vratim na problem zvani „Generalštab”. U stvari, reč je o tri istovremena problema: jedno je problem tumačenja zaštite kulturnog nasleđa Srbije, drugo je problem nezakonitog načina skidanja zaštite sa Generalštaba (četiri objekta) i Ulice kneza Miloša, a treći je problem potpisivanja ugovora za ustupanje Generalštaba (četiri objekta) investitoru, koji bi tu gradio ogromne nove objekte profane namene pre nego što je sa svega skinuta zaštita.

Kada je reč o zaštiti kulturnog nasleđa Srbije – šta uopšte ona znači, a posebno šta znači za slučaj oštećenog objekta? Da li je oštećen, dakle, predodređen za lako skidanje zaštite? Republika Srbija ima Zakon o zaštiti kulturnog nasleđa urađen i usvojen prema evropskim merilima kao vrstan dokument. U njemu je kulturno nasleđe definisano kao „skup resursa, materijalnih i nematerijalnih, nasleđenih iz prošlosti, prepoznatih kao odraz i izraz neprekidno evoluirajućih vrednosti, uverenja, znanja i tradicija”. Arhitektonsko delo, kao i njegovi ostaci i prepoznatljivi delovi nakon neke havarije, kao spomenik kulture takođe spada u kategoriju materijalnog kulturnog nasleđa. Registrovan kao kulturno dobro od velikog značaja, Generalštab predstavlja značajan kulturni, istorijski i tehnički doprinos iz perioda moderne arhitekture i kulture u širem smislu. Pored navedenog, obuhvata i pokazatelje znamenitog mesta povezanog s događajem od posebnog značaja za nacionalnu istoriju – bombardovanjem 1999. godine. Sve ovo opravdava naše shvatanje da kompleks Generalštaba sa širom okolinom (takođe zaštićena Ulica kneza Miloša) predstavlja ono što narod i Zakon zovu kulturno dobro, kao nacionalno blago koje je po ovom zakonu bezuslovno zaštićeno.

Mimo propisa

Surovo je drugo pitanje zakonitosti odluke o skidanju zaštite sa kompleksa Generalštaba i Ulice kneza Miloša. Izgleda tačno da je ova odluka o skidanju zaštite doneta mimo propisa utvrđenih zakonom.

Znamo da su najpre dve direktorke gradskog i republičkog zavoda za zaštitu podnele ostavke pritisnute voljom vlasti da potpišu skidanje zaštite. Zatim je 80 konzervatora odbilo da priprema materijal za skidanje zaštite. Potom su dovedeni novi direktori da bi gradski zavod nekako pripremio nama nedostupnu dokumentaciju kojom se opravdava skidanje zaštite. I na kraju, Republički zavod za zaštitu kulturnog nasleđa odbija da uputi po zakonu propisan predlog vladi da se skinu zaštite sa Generalštaba i Ulice kneza Miloša, pa vlada donese odluku bez propisanog postupka za skidanje zaštite i smeni novog direktora Zavoda. Kakva ih je volja na to naterala? Izgleda da ih muči činjenica da je vrh vlasti potpisao ugovor sa investitorom pre skidanja zaštite. Time bi naknadno bilo omogućeno da investitor nastavi sa razradom ideje da na mestu Generalštaba komponuje rapsodiju nove gigantske arhitekture sa profanim sadržajima (hotel, stanovi, trgovine, možda kockarnica) u potpunom kontrastu sa okolnim sadržajem reprezentativnih državnih objekata od najvećeg autoriteta i značaja za državu i simbola 1999. Dakle, odluka je doneta pre propisane odluke i time dokazana moć vlasti koja je sigurna da apriori može da radi šta hoće. Zašto Ministarstvo kulture o svemu ćuti? Ista pitanja će da se postave i kada se završi Prostorni plan područja posebne namene za proširenje Beograda na vodi, kad na red dođe Beogradski sajam, pa gondola itd. I na kraju Kalemegdan, koji mi ne da da spavam.