Pate li žene više od muškaraca posle raskida

Da li žene više pate od muškaraca? Podnose li teže razvod, raskid, prekid odnosa? Kada govorimo o bolu, da li možemo da generalizujemo? Da li se i u kom pravcu promenila uloga muškarca u kojoj je on neprikosnoven, tvrd i bez emocija?

Tema emocija muškaraca i žena i između muškaraca i žena često je prisutna u literaturi, medijima, filmovima – ljudi vide i osećaju razlike u emocijama koje ispoljavaju žene i muškarci, ali objašnjenja su različita. Kako objašnjava psiholog i terapeut Dragana Ivković, doživljavanje i ispoljavanje emocija nije isto.

– Ljudi mogu snažno doživeti neku emociju, a ispoljiti je veoma blago i obrnuto. Ne možemo govoriti o razlikama u doživljavanju emocija kod muškaraca i žena. Različiti ljudi različitim intenzitetom doživljavaju emocije i to nije uslovljeno polom, već fiziologijom nervnog sistema. U mozgu se nalazi jedna žlezda koja se zove amigdala. Ova žlezda je u interakciji sa ostalim delovima nervnog sistema i odgovorna je za intenzitet kojim će neko doživeti emocije i ovo je različito od osobe do osobe u zavisnosti od genetike, prisustva ili odsustva određenih bolesti, doživljenih trauma i iskustava u ranom detinjstvu ili kasnije – navodi naša sagovornica.

Na emocije i njihovo ispoljavanje utiče dosta faktora

– Možemo ispitivati razliku u ispoljavanju emocija kod muškaraca i žena koja je kompleksna i obuhvata spoj bioloških, socioloških i istorijskih faktora. Biološki, razlike u ispoljavanju emocija su direktno povezane sa hormonima estrogenom i testosteronom koji utiču na emocionalne reakcije. Žene, zahvaljujući višim nivoima estrogena, često imaju izraženije emocionalne reakcije – navodi Ivkovićeva, dodajući da s druge strane, muškarci pod uticajem testosterona mogu biti skloniji potiskivanju emocija, ali i agresiji.

– Danas postoje i dokazi o razvijenijim delovima mozga kod muškaraca i žena koji utiču na način ispoljavanja emocija. Istorijski posmatrano, situacija je bila drugačija u prošlosti. Porodice su bile sa više dece, a mnogo više je bilo posla u polju. Kontracepcija nije postojala i žene su bile vezane za trudnoću i čuvanje male dece, samim tim su bile vezane za kuću. Muškarci su obavljali poslove koje danas u značajno većoj meri obavljaju mašine. Ove razlike u ulogama su uticale i na ispoljavanje emocija muškaraca i žena. Danas su žene značajno odsutnije od kuće, što menja ulogu žene i muškarca u porodici i društvu, ali se zadržao način na koji žene i muškarci ispoljavaju emocije i verovanje da su žene emotivnije i empatičnije, a muškarci manje osetljivi – objašnjava Dragana Ivković.

Društvo nameće norme

Društvene norme i očekivanja igraju ključnu ulogu u oblikovanju načina na koji muškarci i žene ispoljavaju emocije. Od malih nogu dečaci se često podstiču da budu jaki i hrabri, dok se devojčice podstiču da budu empatične i emocionalne. Ovakva socijalizacija dece oblikuje način na koji se emocije izražavaju u odraslom dobu.

„U mnogim kulturama od muškaraca se očekuje da zadrže distancu prema svojim emocijama, dok se ženama omogućava veća sloboda u izražavanju emocija. Postoje kulture čiji predstavnici nama izgledaju hladno i suzdržano, kao da ne doživljavaju emocije, dok predstavnici naše kulture njima izgledaju preterano emotivno. Ako se osvrnem na svoju psihoterapijsku praksu, svesna sam koliko je doživljaj emocija kod čoveka uslovljen doživljajem emocija njegovih roditelja. Naime, dete do puberteta ne doživljava sopstvene emocije, već su to emocije koje preuzima od svojih roditelja. Ukoliko je roditelj depresivan ili uplašen, velika je verovatnoća da će i dete osećati isto. U odraslom dobu često ispoljavamo emocije na način na koji su to naši roditelji radili. Čak su i mimika lica i pokreti tela slični – kaže Ivkovićeva.

S druge strane, traume koje smo doživeli u detinjstvu mogu da nas „odseku” od naših autentičnih emocija i postajemo „neosetljivi” na određene draži. Međutim, ovo ne mora da znači da ne osećamo, već da smo duboko potisnuli određena osećanja do te mere da ih više ne osećamo u ovom trenutku ili ih ne osećamo na očekivani način.

Psihološki tretman umesto lekova

Kada se muškarac konsultuje sa lekarom o tome da ga nešto boli, on se nada da će biti shvaćen ozbiljno i da će ubediti doktora da je bol stvaran. Iskustvo je drugačije za žene, jer često rodni stereotipi navode doktora da zaključi da ih ne boli onoliko koliko kažu da ih boli. Nažalost, ove sumnje su, piše „Londons Global University”, opravdane, jer postoje dokazi da medicinsko osoblje rutinski potcenjuje bol žena na osnovu brojnih predrasuda i uverenja. Sada je nova studija pokazala i da su rodni stereotipi posebno odlučujući u proceni bola pacijenata. Zbog lažnog uverenja da su žene preosetljive i da lakše izražavaju ili preuveličavaju bol lekari, i muškarci i žene, često odbacuju verbalne dokaze žena i neverbalno ponašanje koje izražava bol. Takođe, u istraživanju je navedeno i da ne samo da imaju tendenciju da potcenjuju ženski bol već, na osnovu njihovog potcenjivanja, često čak preporučuju i psihološki, a ne analgetički tretman ženama.