Red uprkos svemu

Slikarstvo Voja Stanića prostire se od svakodnevnog do onostranog, čime on dokazuje da život ne čini samo ono što se nama događa, nego i ono što ne postoji ali se može dogoditi, ono što ne vidimo ali se jednom može ugledati, ono što je nemoguće ali se priča da se nekome negde nekad dogodilo.

Živeći na obalama Mediterana, izolovan i skriven u njegovoj, za istoriju slikarstva slavnoj svetlosti, Vojo Stanić nije mario za kretanja, promene i tumbanja koji su se dešavali u slikarskim metropolama. Strane su mu bile inovacije u slikarstvu i one gotovo da nisu uticale na njegovu sliku, osim u nekim detaljima, čime je, čini mi se, hteo da dâ do znanja kako on za njih zna, ali da mu do njih nije stalo. Tom nezainteresovanošću dostigao je potpunu komunikativnost svog slikarstva, pa onaj koji gleda njegove slike razume njihov jezik, tim jezikom može sâm sa sobom da razgovara i da u tom monologu prosto raspreda svoju biografiju. To je čas kada se umetničko delo odvaja od svog tvorca, kada s njim raskida tajni ugovor, kada se raspršava njihov dosluh i postaje glas upućen nekom trećem.

Otkrivši u Stanićevom slikarstvu svoju biografiju, gledalac će osetiti manju ili veću neprijatnost, zavisno od toga koliko je iskren prema sebi: uhvatiće sebe da je neodoljivo smešan, nepopravljivo groteskan, da je naivan, sulud i tužan ili da je otkačen, namćorast i zamlata. Ali ništa zato: već u sledećem trenutku ukazaće mu se drugi svet, u kojem će sebe videti kao veličanstvenog maštovnjaka, izumitelja trista čuda, kao sanjara ili šarmantnog starog raspusnika.

Na ovim slikama sve je istovremeno i razdvojeno i prožeto jedno drugim – s jedne strane, svako igra svoju igru, radi svoju radnju, a s druge su svi uvučeni u kolo koje je sami život, u kojem se sve prepliće, utiče jedno na drugo i ponire jedno u drugo čineći od ovoga sveta društvo veleumnih zanovetala kojima je život san s blagom težnjom prema buđenju. I još nešto važno uočavamo na ovim slikama: to je red, uprkos svemu. U ovoj strci i zbrci, u ovim, reklo bi se na prvi pogled zaludnim radnjama, u ovoj opsednutosti i otkačenosti ima toliko smisla da ponekad pomislite kako po pravilima sa ovih slika upravo funkcioniše neka država ili sami kosmos. Negde sam pročitao da Vojo Stanić upravo govori o tome: „U prirodi, u svemiru ne postoji laž – postoje samo red, tačnost i istina. Laž je proizvod ljudske mašte koja ne može da se zadovolji tom gluvom i surovom logikom i redom što se bezobzirno i možda besmisleno uporno odvija u tom sumornom mraku kosmosa, u kojem lebde razbacani, daleki i pusti komadi kamenja bez ikakvog cilja, osim ako taj cilj možda ne možemo da dokučimo.” Možda je zbog toga ovaj svet otkačen i protivurečan, možda se zbog toga klati na žici istine i laži.

Kao što u životu postoje komične situacije, tako postoje i na ovim slikama, s tom razlikom što na njima humor ne postoji zbog toga da nas zabavi, nego zbog toga da nas upozori da je čovek u suštini tužno i usamljeno biće – kada nije zlo! – i da komične situacije u koje ga upliće život to stanje samo naglašavaju. Hoću da kažem da je humor ovde opomena – on ukazuje na našu samoću, netolerantnost, glupost i na odsustvo smisla za humor.

Na slici Atelje Voja Stanića slikar koji puši lulu iz koje izlaze grudve beličastog dima portretiše čoveka koji takođe puši lulu, iz koje takođe izlaze grudve beličastog dima. Ništa ne bi bilo čudno da dim iz lule onoga koga slikar slika ne prelazi iz prostora slike u slikarev prostor, dakle u atelje, odnosno u njegov realni svet, dok dim iz slikareve lule iz prostora ateljea, odnosno iz realnosti, ulazi u prostor slike, pa se tako realnost i fikcija mešaju i pretapaju. Imam utisak da je u ovoj slikarskoj metafori skrivena tajna slikarstva Voja Stanića. Izražena u jednoj rečenici, ona bi mogla da glasi: Život je umetnost jer je umetnost život.