Čas istorije u Srpskoj kući i ostrvu Vido

U Srpskoj kući na Krfu vrlo posećenom i s početka jeseni, usred starog dela glavne varoši tog grčkog ostrva, ovih dana je posebno živo. Početak oktobra bio je u znaku poseta mnogih školskih ekskurzija iz Srbije, Republike Srpske, dijaspore. Stotine mladih u danu boravi ovde, te potom brodom odlazi na obližnje ostrvo Vido. S ciljem da bolje upoznaju našu prošlost, poklone se senima predaka stradalih u Velikom ratu.

Za sve njih, kako za „Magazin” kazuje kustos Srpske kuće na Krfu, Ljubomir Saramandić, ovo je posebno emotivan trenutak. Neka vrsta preokreta u doživljaju sveta, sticanje nacionalnog identiteta.

– U vremenu u kojem je površni hedonizam nametnut kao smisao života, svi povremeno, kao posledica toga, imamo utisak da je nama neko nešto dužan. Zato je dolazak na ovo mesto i na ostrvo Vido čini mi se najvažniji, budući da se ovde javlja osećaj duga, dužnosti i zahvalnosti prema precima. To je jedan od najvažnijih razloga zašto mlad čovek treba da dođe na ovo mesto: zarad neke vrste korekcije sveta u kojem živimo, kao i sticanje nacionalnog identiteta – veruje naš sagovornik.

I muzej i počasni konzulat

Ljubazan i učtiv, Saramandić je svakako prava osoba da to spozna jer, kako kaže, ima čast da već 24 godine obavlja dužnost kustosa u tom srpskom zdanju na Krfu.

– Na prvom spratu je muzej „Srbi na Krfu od 1916. do 1918”, a na drugom počasni konzulat Republike Srbije – objašnjava Ljubomir.

Smenjuju se đaci iz Beograda, Bijeljine i Vlasenice, doći će još neke školske ekskurzije.

– Sve one, bez obzira na to da li dolaze iz Srbije, Republike Srpske ili dijaspore, imaju gotovo isti naboj i isto uzbuđenje dok slušaju pesmu „Tamo daleko” i „Plavu grobnicu”. Tako da je ovo jedna prilika na nivou nacije i države da formiramo i nacionalni identitet, rekoh već, neka vrsta korekcije moralnih vrednosti bez velikih, krupnih reči i moralisanja – kaže Saramandić.

Otkriva da se prilikom tih poseta obrati mladima u jednom trenutku pitanjem odakle dolaze, da li su umorni od puta. Istog trenutka shvate da su to isto rastojanje koji su oni prešli autobusima prepešačili srpski ratnici preko albanskih planina, uz temperaturu koja se spuštala i do minus 20, uz rezerve hrane dovoljne za devet dana (a povlačenje je trajalo između 20 i 40 dana).

– Tog trenutka počinje njihova identifikacija sa sudbinom predaka. A kad god sam u prilici s mladima odlazim i na ostrvo Vido. Da im posmatram lica u tom trenutku njihove katarze, kada se pročita pesma „Plava grobnica”, uz minut ćutanja, i kada se položi venac uz pesmu „Tamo daleko”. Tada mlad čovek neretko pokrije majicom lice ne bi li sakrio suze. Ova tuga je ipak kratkotrajna, a ponos, nadahnuće i neka nova snaga koja se stvara na ovom mestu nešto je s čim se vraćaju u gradove iz kojih su došli – opisuje utiske naš sagovornik.

Iz Srpske kuće sledi odlazak na pristanište, odakle se brodom plovi na obližnje ostrvo Vido. To je posebno mesto naše istorije, na ostrvu je mauzolej kosturnica sa spomen-pločama palim srpskim ratnicima. Do njega svi s obale dolaze uređenom stazom i tu se poklanjaju njihovim senima.

Stara zdanja Kerkire

A oni koji turistički putuju na Krf, da se odmore ili upoznaju ovo ostrvo, primećuju ovde niz posebnosti koje valja videti. Mi smo na krfski aerodrom avionom doleteli iz Niša, nakon nepun sat leta. Grad Krf (Kerkira) zanimljiv je, uglavnom sa starijim zdanjima, mnoštvom hotela uz morsku obalu, ali i na brdima oko grada. Uočljiva je i ovde gužva u saobraćaju, mnoštvo vozila, s nedovoljno mesta za parkiranje. Autobuski prevoz je redovan i udoban, vodi svim putevima po ostrvu.

Stari grad u centru Krfa pun je uskih ulica, manjih radnji sa suvenirima, hranom, poslasticama...

Prepun turista i u oktobru

Krf je i početkom oktobra prepun turista, ne samo naših: svuda se čuju ruski i nemački jezik, vide grupe Japanaca i drugih nacija. A more je i u ovom jesenjem mesecu toplo, pogodno za kupanje, dok je dnevna temperatura napolju oko 25 stepeni. Svuda mirišu četinari, sve je zeleno i u rastinju, ne kažu uzalud da je ovo najzelenije grčko ostrvo. Krfljani su predusretljivi, mnogi govore i engleski. Ovo mediteransko mesto živi i u jesen punim tempom.

Sjaj palate „Ahilion”

Iznad grada Krfa nalazi se dvorac-palata „Ahilion”, letnjikovac austrijske carice Elizabete podignut s kraja 19. veka i izuzetno opremljen. Palata je obnovljena 1994. i od tada se koristi kao muzej, mesto za održavanje raznih događaja. Dvorište palate, u kojem su prostrani vrtovi i bujna vegetacija, ukrašavaju skulpture i statue. Mada zbog aktuelnog renoviranja nismo mogli unutra, rekli su nam da je enterijer s bogato ukrašenim tavanicama i zidovima s delima italijanskih umetnika... Spolja su peristili sa statuama muza, tu je i arkada mudraca. Vrt je takođe pun statua, među kojima je i Ahilova. Sve to i niz drugog uz pravi carski pogled na morsku pučinu.

Paleokastrica u mediteranskom zelenilu

Poseban utisak ostavlja mesto Paleokastrica, na suprotnoj strani u odnosu na grad Krf (25 km udaljen). Za njega kažu da je zaštitni znak kristalnih voda i kamenitih uvala. Ovde su i divne peščane plaže, manji hoteli, maslinjaci, mediteranskog zelenila je u izobilju. Iznad grada je čudesan manastir na kamenoj steni, odakle se pruža širok pogled na more. Svetinja je posvećena Bogorodici Mariji. Manastir je osnovan 1225. godine, a monaške ćelije i prelepo dvorište s lukovima izgrađeni su u 18. veku. U muzeju manastira može se videti izuzetna zbirka vizantijskih ikona, crkvenih knjiga, odežda i svetih relikvija.