Zlatni dinar – to neće moći

Šireći svoj uticaj po mediteranu, Tito avgusta 1969. godine na Brionima dočekuje libijskog kralja Idrisa. U tom momentu, Tito je već uveliko vođa nesvrstanih i veliki prijatelj s vođama Alžira, Tunisa i Maroka. Ali on je i idol i najbolji drug i savetnik Naseru, vođi Egipta, koji u vojnom puču 1952. svrgava kralja Faruka i uspostavlja Egipatsku arapsku republiku. I Tito i Naser su idoli mladom pukovniku libijske vojske Moameru Gadafiju, koji u svojoj 27. godini, u septembru 1969, svrgava kralja Idrisa. Znači, odmah po povratku kralja iz Jugoslavije. Gadafi uspostavlja apsolutističku vladavinu koja će potrajati više od 40 narednih godina. Jugoslavija prva u svetu priznaje novi libijski režim i kreće u sveobuhvatni proces izgradnje svih segmenata libijskog društva. Od zdravstva do trgovine naftom, od građenja kapitalnih objekata do prodaje blizu 200 mlaznih, ratnih, aviona i obuke hiljada libijskih studenata, oficira, privrednika. Iz Jugoslavije desetine hiljada radnika i stručnjaka svih vrsta odlazi i učestvuje u izgradnji Gadafijeve države.

Gadafi, rođen 1942. godine u porodici beduina u pustinjskom delu Libije, svoje nomadske korene uvek ističe i postaje senzacija kada u posete inostranim liderima nosi beduinski (blindirani) šator u kome odseda za vreme svog zvaničnog boravka. Uz šator obavezno idu i najmanje dve kamile jer Gadafi svako jutro želi da pije sveže kamilje mleko. Tako i u njegovim posetama Beogradu u dvorištu reprezentativne vile poznate kao Bokeljka, razapinje šator i parkira svoje kamile. Ali ta njegova sklonost ka neobičnoj samopromociji nije jedino što skreće pažnju svetske javnosti. Pažnju skreće i nacionalizacija svih naftnih postrojenja i bušotina u Libiji. U očima dojučerašnjih „vlasnika” tih blaga, Italije, Francuske, Amerike i, naravno, Britanije, to je već ozbiljna drskost koja ga momentalno stavlja na crnu listu. Ali Gadafi je odlučan da sve ogromne prihode od prodaje nafte ulaže u razvoj Libije, kupovinu značajnih rezervi zlata i ujedinjenje Afrike. Ali i u lično bogaćenje i raskošan život.

Balkanizacija Afrike

Odmah po preuzimanju vlasti, Gadafi kreće u stvaranje svoje arapske, socijalističke utopije kojom planira da zarazi čitavu Afriku. Silovito se zalaže prvo za panarapsku a onda i za panafričku uniju. Ali na tom ideološkom terenu nije sam i nije nov. Još šezdesetih godina dva velika afrička lidera ističu se u svojim panafričkim stremljenjima. Kvame Nkrumah iz Gane, koji voli da se o njemu misli kao o afričkom Lenjinu, i Džulijus Njerere iz Tanzanije, koji smatra da je svaki nacionalizam van panafričkog nacionalizma ništa drugo do tribalizam. Oba ova lidera, naravno, vrlo blisko sarađuju i sa Titom i sa Naserom i obojica smatraju da, ako ne nađe snagu da se ujedini, Africi preti „balkanizacija”. U taj ideološki okvir, u narednim decenijama, uskače mladi Gadafi sa svojim jasnim planom za ujedinjenje Afrike. On ne želi postepeno, regionalno, ujedinjavanje koje će voditi ka ujedinjenju celog kontinenta u Sjedinjene afričke države. Opredeljuje se za liniju Nkrumaha, afričkog Lenjina, koja glasi – regionalizacija je „balkanizacija” samo u većoj razmeri.

U zrelijim godinama, kao predsedavajući Organizacije afričkog jedinstva, Gadafi nudi sveobuhvatno ujedinjenje odmah, i to na sledećim principima: federacija država sa jednom jedinstvenom vladom, jedan pasoš, jedna armija i jedna zajednička moneta – zlatni dinar. Potkrepljen ogromnim zlatnim rezervama Libije i bogatstvom od više stotina milijardi petro dolara. Ovo je, naravno, crvena lampica koja na senzorima NATO-a blješti iz sve snage. Gadafi to zna ali ovako govori svojoj afričkoj braći: „Kada imate mnoštvo himni, nacionalnih država i nacionalnih pasoša, protokolarnih šema, članstava u Ujedinjenim nacijama i pojedinaca koji zaslužuju počasne plotune iz 21 oruđa, a da ne govorim o mnoštvu ministara, izaslanika, birokrata to je, onda, čitava armija moćnih ljudi kojima je suštinski interes to da Afrika ostane ’balkanizovana’.” Ove lekcije iz „balkanizacije” čak ni Tito ne uspeva da shvati kako treba a kamoli svi oni gramzivi i mnogo ambiciozni „Titići” iz jugoslovenskih republika. I pošto to ne shvataju krajem osamdesetih danas su „balkanizovani” više nego ikada ranije.

Ali Gadafi dobro shvata neke lekcije iz socijalističke literature. Stvara Libijsku džamahiriju, diktaturu koju on naziva „narodnom” umesto „proleterskom”. U suštini on je jedini, apsolutni, vladar. Međutim njegova arapska socijalistička utopija, između ostalog, izgleda i ovako: električna energija za sve stanovnike Libije je besplatna, sve su banke državne i nijedna ne zaračunava kamate na kredite, svi mladi bračni parovi od države primaju 60 hiljada (libijskih) dinara, dovoljno da kupe sopstvenu kuću ili stan, obrazovanje i zdravstvena zaštita su besplatni, oni koji se opredele za život na farmi besplatno dobijaju opremu za domaćinstvo, seme i stoku, pri kupovini automobila država finansira 50 odsto od cene, cena za litar benzina je 14 (dolarskih) centi, država nema spoljnih zaduženja već poseduje preko 150 milijardi dolara (sada zamrznutih) u raznim svetskim bankama, nezaposleni primaju garantovanu platu u visini nacionalnog proseka, deo prihoda od prodaje libijske nafte uplaćuje se direktno na žiro-račune svih stanovnika, svaka porodilja od države prima pet hiljada dolara, 40 vekni hleba košta 15 (dolarskih) centi, država pokreće najveći irigacioni projekat na svetu i dovodi vodu u najsuroviju pustinju na svetu. Državom vlada mir, sva plemena su spokojna, poglavice Gadafija proglašavaju za Kralja nad kraljevima.

Sve ovo, gore pomenuto, plus zlatni dinar i ujedinjena Afrika nikako ne prijaju glavnim svetskim igračima. Godine 1986. Regan naređuje bombardovanje Libije, kao odmazdu za eksploziju u diskoteci u zapadnom Berlinu, za koju krivi Gadafija. Deceniju kasnije „balkanizovani” Balkan gori u krvavim ratovima a Srbiju bombarduju snage NATO-a – iz humanitarnih razloga. Gadafi nastavlja da se protivi mešanju velikih sila u afričke poslove. Podstiče i finansijski pomaže gerilske pokrete za oslobođenje, ne obazire se na pretnje. Godine 1988. Ujedinjene nacije uvode oštre sankcije Libiji zbog uništenja putničkog aviona iznad Britanije i smrt 270 putnika, za šta krive Gadafija. Gadafi zapada u totalnu izolaciju u kojoj mu se, posle arapskog proleća, 2011. godine namešta finalni čin izbijanja građanskog rata i svrstavanja snaga NATO-a na stranu protivnika Gadafija. I to pod humanitarnom parolom „Štitimo civilno stanovništvo”. Avijacija NATO-a odlučujuće pomaže pobunjenicima. Tri hiljade ciljeva bombarduje se u 14.000 naleta bombardera NATO-a od čega Tripoli 716 puta. Gadafi se povlači iz Tripolija, pobunjenici ga zarobljavaju, muče i likvidiraju na najsvirepiji način.

Dogovor s Kinezima

Pobednica u ovoj igri, gospođa Klinton, izjavljuje: „Dobio je ono što je zaslužio.” A Libija dobija ono što joj je suđeno u centrima moći – krvavi građanski rat, patnju, smrt, nemaštinu, mržnju, korupciju, eksploataciju. Civilno stanovništvo ne samo da nije zaštićeno, humanitarna pomoć ne da nije upriličena već je država Libija danas replika Balkana iz devedesetih i sapatnica u tragediji s arapskom braćom s Bliskog istoka. Demokratije a ni socijalizma nema nigde na vidiku.

Panafrikanizam nije nestao s nestankom Gadafija. On opstaje ne samo kao ideja već i kao stalna borba Afrikanaca da se najzad, za početak, oslobode neokolonijalnog jarma koji im nameću stare kolonijalne sile i Amerika pride. U tome ima uspeha. Francuska povlači trupe iz Čada, Burkine Faso, Malija i Nigera i Amerikanci iz Nigera. Pre neki dan gledam izjave mladih afričkih lidera i liderki koji, svi redom, nastupaju ovako: „Dosta nam je toga da Amerika dolazi ovamo i drži nam lekcije iz demokratije, propisuje šta može a šta ne može, preti sankcijama a istovremeno gleda da se okoristi o naše bogatstvo i resurse. Mi radije pravimo dogovor s Kinezima. Ne popuju, ne prete, ne zakeraju, nisu bahati. Rade i ćute.” Ali ono što je bilo sigurno za Gadafijevog života a što je sigurno i sada jeste – zlatni dinar neće moći. Zna se i zašto.