Podbacivanje ispod sebe

Nije dobro kada se čovek prebacuje preko svojih moći, a nije dobro ni kada podbacuje ispod svojih mogućnosti. Ni u jednom, ni u drugom slučaju on nije skladan član celine.

Patrijarh Pavle pozivao je da svako od nas čini onoliko koliko do njega stoji. One koji nisu spremni da toliko čine pozivao je da čine bar onoliko koliko to ljudska dužnost nalaže. A one koji nisu spremni ni toliko da čine, pozivao je da čine bar onoliko koliko da ne ponize svoje sveto ime i pred sobom i pred drugim ljudima.

Čovek je stvoren i u ovaj svet poslat da bude aktivno biće, da čini onoliko koliko je to u njegovoj moći. Njemu je dato da vlada zemljom i da gospodari „od riba morskih i od ptica nebeskih i od svega zverinja što se miče po zemlji”. A to podrazumeva aktivan odnos. Čovek je dužan da se stara ne samo o sebi, nego i o bližnjima i o svemu što mu je dato da koristi i što mu je povereno da čuva. Ako samo koristi, a ne obnavlja, ono što mu stoji na raspolaganju, onda on šteti celini.

Očajanje posle nemara i lenjosti

Nije dovoljno ni ako samo čuva, tada nema stvaralačkog odnosa. Čovek je pozvan da bude Božji saradnik, da unapređuje ono što je dobio, što mu je povereno. Pasivan čovek briše sebe iz života ovoga sveta.

Ukoliko se čovek ne žrtvuje, utoliko on ne postoji.

Podbacivanje ispod svojih moći najčešće započinje tako što čovek oslobađa sebe od pojedinih dužnosti, u zadatoj meri. Takav odnos prema dužnostima svojim vremenom prerasta u naviku. Nemar postaje način života. Tim putem čovek ulazi u lenjost, nakon čega zapada u očajanje.

I tako se čovek gasi.

Kad telo svoje ne održava, čovek se vidno zapusti. Na isti način, neodržavanjem, zapusti se i njegovo duhovno biće, samo što se to ne vidi na prvi pogled. A upravo zbog duhovnog popusta, on i telesno popušta. Zapušta se celokupno čovekovo biće. 

Onaj ko se ne stara o sebi, ne stara se ni o svojoj okolini. A kad se čovek, koji može, ne stara o svojoj okolini, o zajednici kojoj pripada, onda je on – atrofirani član društva. Naravno, to se ne odnosi na one koji su ne svojom voljom dospeli u takvo stanje. U odnosu prema njima, pokazuje se humanost bližnjih.

Niko ne pripada sam sebi – mudro reče Seneka. Čoveku koji je svestan toga, na vidiku je put koji u večnost vodi. Ljudi sami kreiraju život svoj, sami odlučuju šta će i kako će raditi. A retrospektiva života onih koji iz nemarnosti gube vreme, iz perspektive vekovima uticajnog rimskog filozofa Seneke ovako izgleda: „Najveći deo života izmiče ljudima koji zlo rade, veliki deo onima koji ništa ne rade, a ceo život onima koji svagda rade nešto drugo nego što bi trebalo”.

Nemar na stranputicu ljude vodi.  

Čovek je biće ograničenih moći. Zato je potrebno da spozna sebe, da bi, po meri snaga svojih, odredio cilj ka kojem će ići. Cilj dostižan snagama njegovim. Takav cilj kojim se neće ni potceniti ni preceniti moći njegove. Ukoliko snage njegove prevazilaze zadati cilj, neće ga ispuniti.

Odgovornost po zakonu i Božjim zapovestima

Sve što čovek zakine od života, od onoga što je za život potrebno, moraće da nadoknadi (snagu da obnovi, san da nadoknadi, radost da povrati...). To se ne odnosi na žrtvu koju čovek, u granicama svojih moći, podnosi za bližnje; za to on biva nagrađen posebnom blagodaću. 

Odgovoran je čovek i za činjenje i za nečinjenje. Odgovoran je i po Božjim zapovestima i po ljudskim zakonima. U svetu postoji opšta zakonska obaveza građanina da pruži pomoć čoveku koji se nalazi u neposrednoj opasnosti za život. Takođe, tu je i krivično delo napuštanja i zlostavljanja maloletnog lica.

Najpre, u odnosu prema čoveku, pokazuje se ko je kakav čovek. Onaj ko tu podbacuje, nije kadar ni Boga da slavi, niti sebe da iskreno ljubi!