Umetnik osvaja stene

Možete li da zamislite nadarenog vajara koji se, umesto da stvara u ateljeu, penje uz izuzetno strme stene, osvajajući njihove, za mnoge, nedodirljive vrhove?

Takav je Nemanja Dabižljević, 32-godišnjak. Dok se, u razgovoru za „Magazin”, priseća svojih početaka u alpinizmu, pre 14 godina, nikako ne propušta da pomene prijatelja Bogdana Petrovića.

– On mi je i predložio da dođem na kurs alpinizma. Oprezno sam to prihvatio, i od tada se od ovog hobija više nisam rastajao – kao da otvara album uspomena. – Trebalo je mnogo strpljenja, smirenosti, želje i vežbi da bi se stiglo do sadašnjeg statusa kada sam, solo i uz podršku tima, načinio veliki poduhvat.

Hitar i vižljast, jednako temperamentan, sate i dane utrošio je vežbajući sva umeća, neophodna da se vere po stenama. I danas mu je, kao i ranije, za vežbanje najpogodnija stena Grdoba, nadomak Valjeva. Toliko ga je opčinila da je u njenoj blizini kupio i parče zemlje. Tu vežba i redovno trenira.

Trener mladima

Danas je i alpinistički trener. Kad nije u planinama, opet je u visinama, s alpinističkim užadima, alkama i ostalom opremom. On je jedan od onih koje često viđamo na visokim zgradama kako peru prozore, popravljaju fasade, dimnjake i obavljaju druge poslove koji iziskuju alpinističke veštine.

– To su poslovi za hrabre, odvažne, ali i iskusne kojima su visine isto kao i da su na zemlji. Pripreme su, naravno, temeljite, proverava se svaka alka, zatezač, svaki konopac. Smirenost se podrazumeva, kao i potpuna koncentracija – prenosi svoja iskustva. – Što se mene tiče, visine obožavam. Ali, za njih čovek mora da bude uvek fizički i psihički spreman.

Osvojio je vrhove mnogih naših i inostranih planina. U svoju knjižicu upisao je brojne poduhvate, ali mu je jedan posebno drag. Onaj na Prokletijama gde se popeo na stenu Koplje, visoku 700 metara. Kad se danas priseti tih sati, priprema, strpljenja, upornosti i, na kraju, uspeha, prožme ga jeza, ali i veliko zadovoljstvo.

– Ovu stenu mnogi su osvajali u paru, dakle po dvojica alpinista, a ja sam odlučio da to uradim sam – pripoveda za „Magazin”. – Pripreme smo organizovali temeljito, bio je to ne samo moj san, već i velika želja, još veći izazov, neka nova dimenzija, a zapravo sam želeo da nadahnem nove generacije alpinista. Ceo poduhvat nije bio toliko fizički, koliko psihički težak. Trebalo je odlučiti kojom stranom ću se penjati, a sve što se radi bez ičije je pomoći. Sam na goloj steni, koja i izgleda kao koplje.

Sam se Nemanja peo uz stenu, ali ga je u podnožju podržavao tim, s kojim je stalno bio na radio-vezi. Neizmerno je zahvalan Branku Pajiću, Dimitriju Ostojiću, Branku Nedeljkoviću i bratu Stefanu koji su pratili svaki njegov korak. Osvajao ju je punih deset sati.

– To je rekord! Nemanja je ispisao novu stranicu istorije srpskog alpinizma. Vremenski najbrži uspon do sada na Koplje – poručili su iz Planinarskog saveza Srbije.

Još je mnogo izazova

Razgovorljiv je naš sagovornik, ali skroman. Neko bi od ovakvog podviga načinio feštu, a on je zahvalan svom savezu što su uspeh obelodanili, pa su mu se, posle toga, mnogi javili, čestitajući na uspehu. Prokletije su mu, u neku ruku, suđene. Rodom je iz Peći, planina mu je nadohvat ruke, pa je valjda i to uticalo da jednoj od njenih stena „izađe na megdan”.

– Iskren da budem, za mene je to bilo veliko iskušenje. Vežbao sam na Prokletijama, ali sam nekako ovu stenu izbegavao i zaobilazio, mada mi je stalno bilo na pameti kako da se na njen vrh sam popnem – pokazuje fotografije.
– Pre mene su se na nju popela samo šestorica alpinista, ali svi u paru.

Roditelji ga podržavaju, devojka Ana takođe. Istina, ne skrivaju zebnju zbog svakog njegovog poduhvata i penjanja. Potrebno je obezbediti svaki potez, ukucati svaki anker ili zaglavak.

Žao mu je što kod nas alpinizam nije u punom zamahu, kao što je to u evropskim zemljama i u svetu. Mladi se interesuju za ovaj sport, mada naš sagovornik smatra da je to nedovoljno. Ima bezbroj planova, ali od mnogo čega zavisi da li će ih realizovati. Skromno priznaje da su finansije jedna od prepreka.

– Nema baš mnogo razumevanja od onih koji novčano mogu da pomognu. Sve se nadam da će i to vreme doći – ne napušta ga optimizam. – Dolaze hladniji, jesenji i zimski dani, koji su takođe pogodni za vežbanje.

Rado bi se, da ima mogućnosti, uputio u Ameriku gde se, u Josemitima, nalazi stena El Kapitano sa 1.000 metara visine. Voleo bi i da se oproba na stenama u Alpima koje evropski alpinisti odavno osvajaju.