Smeh kao lek

Na Sajmu knjiga doktorka Dušanka Stevović Gojgić (67) provela je četiri dana potpisujući knjigu „Smeh kao lek” (izdanje „Čigoja štampa”).

Samo na prvi pogled ovo štivo je za razbibrigu, jer knjiga mnogo više govori o nama i odnosu prema zdravlju.

Sakupljajući priče iz svoje ordinacije, ali i bisere iz Hitne pomoći, ustanovi u kojoj je provela ceo radni vek, doktorka ističe da nikome nije htela ni da se podsmehne niti da se ruga, već je samo želela da podeli veliko iskustvo doživljeno sa svojim kolegama na teškom i stresnom radnom mestu.

– Smešni događaji su se zapravo retko dešavali, bilo je mnogo više dramatičnih događaja, borbe za život, ozbiljnih situacija. U Hitnoj pomoći ne postoji ništa što je bez drame. Tokom 24 sata svakog od 365 dana u godini ima na hiljade teških, ozbiljnih poziva, vapaja za pomoć, užurbanog rada… Nema predaha, pauze, ponekad čak ni za obrok. Međutim, samo povremeno, izronio bi nekakav izraz, koji bi nas nasmejao, nešto što je bilo interesantno i veselo. Zato sam gotovo 10 godina prikupljala bisere zajedno s kolegama. Pri tome nikada nisam pisala dok sam radila, već uveče i noću prisećajući se događaja, čak i nekoliko dana kasnije – kaže dr Stevović Gojgić.

U Hitnoj pomoći bilo je, koliko ona zna, čak sedam lekara koji su pisali pesme, priče, knjige...

– Dr Radmila Šehić objavila je sedam-osam zbirki pesama. Kolega Željko Baćević piše divne pesme, dr Zorica Kuburović je prva objavila knjigu na osnovu koje sam shvatila da i ja imam šta da napišem. U svakom od nas čuči ne samo pisac ili pesnik, svako ima neko sporedno interesovanje ili zanimanje – kaže ona.

Sve to je bilo povod za razgovor.

Evo i prve zanimljivosti: „Smeh kao lek” nije ni prva, ni nova knjiga doktorke Dušanke Stevović Gojgić. Čak ni prvo izdanje. Knjiga je obavljena još 2012. i ovo je sada peto izdanje, s pauzom od 10 godina.

Doktorka se smeje i skromno objašnjava da ljudi vole da pročitaju takve priče. Prva knjiga koju je napisala zove se „Priča o sreći”.

– To su priče koje sam čula u ordinaciji, pa sam im kao svaki pisac dodavala neku svoju notu, ali mi je želja bila da se uvek završavaju srećno. Knjiga je doživela dva izdanja. Onda sam na nagovor Karla Minića, aforističara „Politike”, s kojim se dugo družim, počela da pišem aforizme. Od toga je ispala knjiga „Razigrane misli”.

Zaista, i u ovoj, sveže objavljenoj, ima dogodovština iz lekarske ordinacije, koje izazivaju smeh do suza, ali ima opisanih događaja koji nisu nimalo smešni, čak, stiče se utisak, govore o izvesnoj zdravstvenoj neprosvećenosti.

– Ne radi se ovde samo o zdravstvenoj neprosvećenosti, već je reč o situacijama koje su jako stresne za posmatrače. Kada se desi traumatični događaj u porodici ili na ulici, ljudi se toliko izbezume onim što vide da nemaju vremena da razmišljaju da li su pravilno izgovorili reči ili rečenicu. Dešavalo se da od šoka ne znaju da kažu ni adresu kuće u kojoj se nešto desilo. Setila sam se sekretarice koja nije mogla da kaže naziv škole u kojoj se dete srušilo pošto je konzumiralo drogu, koliko je to bilo dramatično. S druge strane, problem prave i stručni medicinski izrazi, pojmovi na latinskom ili engleskom koji umeju dodatno da zbune, ali i nasmeju. Tako je lekarima obrazovana gospođa objašnjavala kako su njenom mužu ugradili stendbaj, umesto stenta – priseća se naša sagovornica.

Onda, po pravilu, ljudi uzimaju vitamin B92 umesto B12 ili objašnjavaju da su im propali magistralni sudovi E75, jer su to izrazi koje stalno čuju na televiziji i urezali su im se u podsvest. Ili kažu kako piju bele tablete za srce, gorke, ali bi mnogo više voleli da su slatke, one šarene, kako kažu, „tabletiće”, koje u domu zdravlja doktorke ne propisuju dedama i babama već samo drugima.

Odgovara negativno na pitanje zar nije osnovna stvar informisanosti, pa i ozbiljnosti, bar zapamtiti ime leka koji se pije svakodnevno.

Da li je iznervira to što neko pogrešno izgovara naziv leka koji pije svakodnevno ili objašnjava da pije bele ili crvene tablete?

– Ne, ne nervira me. Prvo, imena lekova su jako teška za pamćenje. Nekada je bilo 10 lekova u upotrebi i svi su znali šta je aspirin ili andol. Sada se ti lekovi ne zovu tako. Ljudi piju mnogo lekova, a i njihova imena se brzo menjaju, menjaju se grupe lekova…Jedan moj pacijent javio se i saopštio da neće da uzima retardirani lek! U nameri da ga ispravim, objasnila sam da se taj oblik leka zove retard, a on dodao da mu deca kažu da je on – deda retard i zato ga ne voli jer ga ime podseća na to – priča doktorka.

Zato je njena pouka da se u zdravstvenu ustanovu sa sobom uvek ponese izveštaj lekara koji je propisao lekar.

Doktorka priznaje da nikada ne bi uspela dobro da leči svoje pacijente da ih nije strpljivo slušala. Takođe, ne bi mogla ni da napiše knjigu da nije bila spremna da za bolesnike odvoji dovoljno vremena kad su joj se oni poveravali.

– Nikada se nisam slagala s kolegama koji kažu: „slušam vas” i sve urade u 10 minuta. Sebi sam dozvolila, a omogućila mi je i kuća u kojoj sam radila, da odvojim pola sata u ordinaciji za ultrazvuk za pacijente. Trećinu vremena sam trošila na anamnezu, odnosno na razgovor u kojem sam pokušavala da saznam od kada nekoga boli stomak ili nešto drugo, kakve tegobe ima, i u koje doba dana, jer nije isti bol koji se oseća danju od onog noću. Bol noću uvek ima neku organsku podlogu. Zatim bi 10 minuta odvojila za pregled. Poslednjih 10 minuta objašnjavala bih nalaz, jer nisam htela pacijentu da kažem idite kod svog izabranog lekara koji će vam sve objasniti – priseća se doktorka koja je već dve godine u penziji.

Dodaje da je uvek imala odštampanu listu jelovnika: šta jedu ljudi koji imaju čir, šta oni koji imaju problem sa žučnom kesom ili gastritisom, a šta je zabranjeno onima koji imaju visok krvni pritisak.

Zahvaljujući bogatom iskustvu naša sagovornica prilično lako daje odgovor na pitanje koliko smo odgovorni prema svom zdravlju i koliko volimo da idemo kod lekara:

– Trećina pacijenata jedva čeka da ide kod lekara, a među njima su i oni koji nikada ne izlaze iz ordinacija. Ne znam samo da li se radi o hipohondriji ili je reč o ljudima koji žele da ih neko teši pošto ispričaju sve svoje tegobe. Sledećih 30 odsto se ponaša onako kako bi preporučila i evropska i naša medicina: redovno kontrolišu zdravlje i ako nešto nije u redu, leče se. Ostatak su oni koji nikad ne idu kod lekara, osim ako nije kritično.

Povratak sistematskih pregleda

Podseća da smo nekada smo imali obavezne sistematske preglede i smatra da je to bilo dobro:

– Starije generacije pamte fluorografisanje pluća. Bila je to potpuno bezbolna metoda da se rano otkriju mnoge bolesti pluća. Kada je to ukinuto, niko više nije odlazio na kontrolni rendgen pluća, iako imamo mnogo pušača. Čak ni odazivanje na skrining preglede nije obavezno. Kada bi svi imali zakonsku obavezu da jednom godišnje odrade određene preglede ili bi bili sankcionisani na neki način ako to ne urade, ljudi bi se odazivali. Mnogi bi to jedva dočekali – uverena je doktorka.

To mišljenje potkrepljuje činjenicom da na besplatne preglede subotom i nedeljom, bez uputa i zakazivanja, odlazi veliki broj građana.

Za sve ima samo jednu poruku: ne oklevajte i ne odlažite odlazak kod lekara kada imate neku tegobu duže od dve nedelje, a kada se radi o krvarenjima što pre potražite pomoć. Najgore prođu oni koji trpe mesecima i godinama.

Unuci preči od romana

Dr Stevović Gojgić otkriva da u kompjuteru ima tri započeta romana. Piše ih odavno, ali, kako kaže, od mnogo obaveza, ne stiže da im se posveti.

– Dugo sam se bavila bolesnim roditeljima, onda su stigli unuci. Kratak mi je dan za sve ono što želim da uradim. Ali doći će trenutak kada unuci malo poodrastu, imaću više vremena. Volim i da gajim cveće, da idem u vikendicu s baštom. Pravim zimnicu od voća i povrća, pasterizacijom, bez konzervansa. Volim da sam u prirodi, da slušam ptice koje cvrkuću. Tada mi dođe inspiracija i nekada tamo jako lepo pišem – priča naša sagovornica. 

Svako mora da zna šta će sa sobom sutra

– Sve to što sam planirala da još uradim smatram lekom protiv bolesti. Kad čovek zna šta će sa sobom sutra, on se neće razboleti. To je moj osnovni postulat, samo da imate ideju šta ćete sa sobom sutra, prekosutra. Zašto ste se probudili danas? Ako čovek sedi i kuka nad svojom sudbinom, stvari nisu dobre. I ja imam bolove ujutru kada se probudim, raznorazne u zglobovima, nekada me boli glava, nisam uvek dobro raspoložena. Ali se trudim da se već za sat vremena dovedem u dobro stanje, malo negom, urednošću i već sam orna za rad, smeh, za razgovor sa suprugom s kojim sam 50 godina. Stalo mi je da živim što duže, da budem upotrebljiva – kaže doktorka.

Radni vek u Hitnoj pomoći

Ceo radni vek provela je u Hitnoj pomoći, to jest Gradskom zavodu za urgentnu medicinu kako sada glasi njegov naziv.

– Punih 36 godina radila sam na svim mestima koja u Hitnoj pomoći postoje. Prvo je to bio rad na terenu, pa u kol-centru, a kada sam završila supspecijalizaciju ultrazvuka u urgentnoj medicini, počela sam da radim u ambulanti za ultrazvuk. Tamo sam ostala 22 godine.

I sada radi s pacijentima.

– Ja sam jedna jako dinamična osoba. I dalje radim u ambulanti za ultrazvuk kod profesora Marijana Novakovića, specijaliste plastične i rekonstruktivne hirurgije i bivšeg načelnika VMA. U ordinaciju odlazim po pozivu kada me traže pacijenti – kaže doktorka Dušanka Stevović Gojgić.

U slobodno vreme bavi se svojom porodicom i unucima od dva sina.

– Suprug i ja smo vrlo aktivni baba i deda. Vikendom zovem sinove i snaje na ručak i toliko sam srećna što su, iako su stekli visoka akademska zvanja, ostali u ovoj divnoj Srbiji. Mlađi sin Milan je hirurg u KBC „Bežanijska kosa”, a stariji Dušan je diplomirani inženjer informatike.