Turcizmi u biću srpskog jezika

Pre izvesnog vremena („Književne novine”, Beograd, br. 1340/1341), u tekstu Kroatizmi u Srpskom rječniku dokazali smo da su brojne reči koje smatramo kroatizmima u stvari srpske reči koje je Vuk Karadžić sakupio od „Srba sva tri zakona” i uvrstio u svoj Srpski rječnik. Ovoga puta želimo da pokažemo da su mnogobrojni turcizmi dugom upotrebom i prilagođavanjem postali prisutni u svakodnevnoj komunikaciji i da ih doživljavamo kao srpske reči.

Često slušamo upozorenja, katkad i vapaje, kako je srpski jezik zagađen tuđicama. Kvalifikacija „zagađen” nije odgovarajuća – strane reči u našem jeziku nisu otrovne, zaražene niti gadne da bi ga zagađivale. One su se, sticajem okolnosti, odomaćile u njemu i valja ih koristiti ili ih zamenjivati srpskim rečima ukoliko takve postoje za tražene pojmove.

Ponajviše je grčkih i latinskih reči (u nauci i umetnosti pogotovu), ali njih je u svim evropskim, i ne samo evropskim, jezicima. Ali u srpski jezik su se s vremenom ubacile i turske, francuske, nemačke, italijanske, ruske, španske i mađarske reči. Ima ih i iz drugih, često prostorno veoma udaljenih jezika. Mnoge od njih se nisu povinovale lingvističkim zakonima našeg govora, nisu se prilagodile pa i dan-danas štrče kao tučak među kašikama. No to se ne može reći za turcizme – većinu njih osećamo kao delove srpskog leksičkog fonda.

Testirajmo sami sebe – koliko sledeće reči doživljavamo kao tuđice, a koliko kao pomalo arhaične ali srpske reči: anterija, abadžija, ajvar, ajluk, argatin, bajat, baksuz, boščaluk, burgija, bakšiš, vajat, vakat, galama, gungula, gurabija, delija, dibiduz, dolama, dućan, đevrek, đerđef, đuture, zanat, zapta, zembilj, zejtin, inat; i dalje: javašluk, jelek, jarma, jendek, jok, kajmak, kajgana, kaldrma, kašika, kačamak, lagum, lakrdija, lala, lepeza, lokum, magaza, majdan, makaze, mamurluk, mehana, minđuša, mufte, mušema, nakarada, namćor, neimar, nišan, odaja, palanka, pekmez, prsluk, rakija; i još: sadžak, somun, sargija, skela, sokak, tabak, tain, tarapana, učkur, uzengija, fitilj, furuna, harač, halakati, hasta, helać, čair, čakšire, čanak, čarapa, čaršav, čelik, čokanj, džaba, džada, džandrljiv, džanarika, džumle, džukela, šajak, šalabazati, šamar...

Najčešće, zar ne, dok ih svakodnevno izgovaramo ili ih od drugih čujemo i ne pomišljamo da su to tuđice, da su turcizmi, već ih prihvatamo kao reči našeg maternjeg jezika. Uostalom, tako su ih prihvatali i narodni pevači naših epskih pesama, sve od ciklusa o Kraljeviću Marku pa do ciklusa o ustaničkim bojevima početkom 19. veka. Turcizmi su se uselili i u poeziju i prozu naše književnosti (Šantić, Njegoš, Andrić, Selimović i drugi) i nimalo ne bodu oči.

Zašto se tako desilo baš s turcizmima? Turski gospodari i srpska raja nisu se tokom tri i po stoleća baš simpatisali, ali su bili predodređeni na saživot, na svakodnevnu komunikaciju, pa su turske reči brzo i naprečac ulazile u srpski jezik, prilagođavajući se i opstajući u njemu – turski „kaşık” je potpuno istisnuo slovensku reč „lažica”, dok se turska „aglama”, zamenivši mesta dva prva glasa, pretvorila u srpsku „galamu”; u rečenici „Petrovići su otišli na svadbu džumle” reč „džumle” je zamenila čitavu rečenicu koja bi na srpskom glasila: „Na svadbu su otišli svi članovi porodice, niko nije ostao da čuva kuću.” Lakom „posrbljavanju” turcizama doprinelo je i to što su mnoge turske reči sadržavale potpune karakteristike pojma koje su imenovale, a za to bi u srpskom jeziku, kako je pokazano napred, trebalo da se označi širokim opisom, celom rečenicom. Evo još primera: za turcizam „mufte” opisalo bi se kao korist koju neko prigrabi bez mnogo truda, često i nečasnom rabotom; a glagol „šalabazati” bi se na srpski preveo: hodati bez jasnog razloga i cilja, trošiti vreme u dangubi. Tako je srpski jezik, vođen jezičkom ekonomijom, uz pomoć turcizama sažimao izraz, a na jasnoći i preciznosti nije gubio.

Vuk Karadžić je, prikupljajući građu za drugo izdanje Srpskog rječnika (1852), imao u vidu mnoštvo turcizama u usmenom narodnom stvaralaštvu, a slušao ih je i u svakodnevnom govoru naroda. Turske reči je uvrstio u Rječnik tretirajući ih kao srpske, u čemu, bez sumnje, nije pogrešio. Tako se najveći broj gore navedenih reči našao u Vukovom Rječniku. Za Vukom su se poveli i kasniji sastavljači rečnika srpskog jezika. Dakle, turcizmi su se konačno i zauvek uselili u srpski jezik i više ih ne osećamo kao varvarizme koji „zagađuju” i kojih se treba što pre osloboditi.