Ekskluzivno pravo na tragediju

Greške u životu nas čine pametnijima, mudrijima... Ali, ako nas te greške koštaju života i đavo se njima okoristi, onda tu popravke nema. Ko ne ceni tuđi život, kao jedino i najveće blago, veće od džaka para, taj život nije ni zaslužio.

I baš uoči još jednog lepog jesenjeg vikenda, koji je mnogo obećavao, zagrljaje i najprijatnije trenutke sa bližnjima, sručila se na te naše grešne, teške, mukotrpne živote višetonska betonska muka, smrskavši nas za tren... Donevši nam umesto porodične vruće nedeljne čorbe sa rinflajšom, golemu tugu, težu od svakog armiranog betona. Zaustavivši nas u sekundi u svim našim jurnjavama za zaradom, za nekakvim nerealnim snovima, ošamarivši nas tako jako da nas otrezni, razbudi i opomene – šta je život i kako ga u sekundi možemo izgubiti... Život je, poput brzog voza „Soko”, odperjao, 200 na sat, sa prve i poslednje stanice iz srpske Atine, u večnost, nepovrat... I za mnoge, više se nikada neće vratiti!

Umesto njega, koji je simbolizovao radost, inovaciju, izlet, dostižnu destinaciju, zabavu, rešenje – muk, grobna tišina, sveće, tuga, suze, bes, patnja, moderna zgrada, simbol jednog vremena, kao ruina, čelične armature koje štrče i bodu nas direktno u srce... I pitanje – zašto? I slike u reminiscenciji – momak i devojka u poslednjem zagrljaju, deka sa čvrstim stiskom unučica, momak sa velikim snovima, i devojka tek spremna za nove ljubavi... Njih više nema. Kao da život nije ništa. 

Ko je kriv? Zar je to sada uopšte bitno? Kada se više neće čuti osmesi nastradalih ispod nadstrešnice za koju su mislili da im donosi sklonište i spokoj.

Imamo li prava na greške? Vodoinstalater može da pogreši. Jedino što nam se može desiti je poplava i podignut parket. Lekari, građevinci, ne! Jer, naši životi su u njihovim rukama. Možda je vreme da shvatimo – da nema više zapošljavanja preko veza, da zaboravimo na sitne ovozemaljske interese, na novac kao osnovni cilj, i da je krajnje vreme da stručni, obrazovani, iskusni, sposobni zauzmu sve pozicije u našem društvu. Dajte prostor onima koji zaista žele da čuju, vide, uče... koji cene život, koji se bezrezervno posvećuju svom poslu, koji su odgovorni, koji tri puta mere, a jedanput seku... Pustite lažne diplome, i samoprozvane, i podobne... Saslušajte pametne i dosledne... Tek sada vidimo koliko ignorisanje struke može da nas košta.

A svi oni mediji koji su u ovome videli korist, i koji su se na račun tuđe tragedije okoristili, podigli rejting i zaradu... neka se stide. Da li treba da nam se dese ovakve tragedije, pa da nađemo povod za popunjavanje dugih televizijskih sati. I da li neki mediji imaju ekskluzivno pravo na tragediju? I zar ne možemo bar na kratko da tihujemo, tugujemo, budemo sami sa sobom i preispitamo se? Zar je tuđa nesreća razlog za prepucavanja, nadglasavanja, krivljenja, i politička nadmudrivanja?

Da li se hranimo tuđim nesrećama? Kao da nam tragedija nije bilo dovoljno u prethodnim godinama. I gde su granice morala i pristojnosti? Da li je iko pomislio na porodice žrtava? Da li mediji imaju to pravo da prvi nastupaju pre nadležnih, da iznose neproverene informacije, slutnje, nagađanja, „rekla-kazala” informacije? Kao da je život ništa. Kao da je ukazivanje prsta na nekog – ništa! Dok se nova turska serija ne zavrti!

A da mnogi nemaju empatije i da je sebičnost na prvom mestu u današnjem vremenu, uverili smo se još jednom, i to istog onog dana kada nam se ova golema tragedija desila. Pojedini su iste večeri pevali, veselili se i nastupali po klubovima, kačili na društvene mreže fotografije sa proslave Noći veštica... Jer nemost i bezosećajnost je najveća bolest, invaliditet ovog vremena. Dok tragedija ne zakuca na njihova vrata.

Plašim se da će se ova, kao i mnoge pre ovih, tuga brzo zaboraviti... da će trajati tri dana... da će se završiti suzama nadležnih... i sa novim medijskim događajima – izborima predsednika SAD. Tada će se kamere preusmeriti na nove izvođače života... idemo dalje!

„Sve što sam o životu naučio može se svesti na tri reči: život ide dalje.” Upravo su ovu formulu primenili ovdašnji mediji.  Svi su svoju pažnju preusmerili na daleki kontinent... Dok se tri života bore... na aparatima, u novosadskoj bolnici... Negde tamo...

U NOVOM "KADRIRANjU" U PETAK, 15. NOVEMBRA, UZ "POLITIKU" PROČITAJTE ŠTA NAM TO POJEDINE NOVINARKE PORUČUJU - KOJE SU ŽENE USPEŠNE