Krvava bajka

„Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu. Umrla je mučeničkom smrću četa đaka u jednom danu...“

„A pedeset i pet minuta pre smrtnog trena, sedela je u đačkoj klupi četa malena, i iste zadatke teške rešavala...“

„Misli su im bile pune i po sveskama u školskoj torbi, besmislenih ležalo je bezbroj petica i dvojki...“

„I činilo se svakom da će dugo, da će vrlo dugo trčati ispod svoda plava, dok sve zadatke na svetu ne posvršava“

„Dečaka redovi celi uzeli se za ruke i sa školskog zadnjeg časa na streljanje pošli mirno kao da smrt nije ništa“

„Drugova redovi celi istog časa se uzneli do večnog boravišta“

Koliko god u današnje vreme televizije obesmišljavale smrt, gubitak, ratove, učinivši nas neme, umrtvljene, ravnodušne prema svim tragedijama koje nas prate vekovima jer nam se crne vesti serviraju svakodnevno, iz minuta u minut, kao da smrt nije ništa, ove velike pesme Desanke Maksimović posvećene nevinim žrtvama, kragujevačkim školarcima koji su pogubljeni u Šumaricama u osvim Drugog svetskog rata, trebalo bi da recitujemo, ponavljamo i setimo ih se bar jedanput godišnje.

U pomen na svu stradalu decu, i tokom Prvog, i Drugog svetskog rata, tokom ratova devedesetih, i na one na Bliskom istoku, u logorima, i one pogubljene u OŠ „Vladislav Ribnikar“, i male Danke... Sve one koji su se uzneli do večnog boravišta... Jer, smrt nije ništa... Ona je jedan od najtragičnijih događaja u našim životima. I pomen na ove male nevine žrtve zaslužuje mesto na Prvom programu javnog servisa. Red bi bio da ti prenosi bar na tren proteraju sve rijalitije, „Komšije“, dronove, višemilionske raskošne vatromete, reprize sa Prvog programa i da svi zastanemo, u svečanoj bolnoj tišini, pred naše male ekrane, ućutimo se za minut, zaustavimo vreme, zaboravimo na mržnju, na male sitne interese, pakosti, trku za dobit... Veliki školski čas svima nam je preko potreban.

Svako izgubljeno dete veliki je gubitak ne samo za roditelje, već za čovečanstvo. To je prvi i jedini događaj kojeg treba da se sećamo. A oni koji tako ne misle, treba da se postide i spuste glavu, da ih nebo ne vidi.

Dok nam decu pogubljuju, dok nas je sve manje na kugli zemaljskoj, dok drugi vode neke svoje ratove i jure šerove i karijeru, koja je ništa, samo tren u večnosti, neki drugi roditelji vode najveću borbu, borbu za potomstvo. A ovim problemima mediji gotovo uopšte ne posvećuju pažnju. Zastrašujući je podatak da se svaki šesti par suočava sa neplodnošću, da je ovo i dalje tabu tema u našem društvu, da su žene i dalje izložene osudama i uvredama, da postoji više od 20 pogrdnih reči u srpskom jeziku  za takozvane nerotkinje jer i dalje važi mišljenje da su žene te koje su krive, da mladi na vreme ne razmišljaju o zasnivanju porodice, zavedeni društvenim mrežama i mišlju da mladost nema rok trajanja. Ali, za jajne ćelije ne postoji botoks!

Upravo ovom temom bavili su se voditeljski tandem Nove TV, Marko Stepanović i Srđan Jovanović u „Mentalnom razgibavanju“, otvoreno govorivši i o svojim suočavanjima sa ovim problemom. Poučno je i dragoceno bilo čuti iskustva i njihove gošće koja je pričala o tome sa čim se sve suočavaju žene u malim sredinama. Jer Srbija nije samo Beograd.

Umesto da prestanu da srbuju i hvale se ko se kojem bogu moli i koliko često posećuju liturgije, ko koliku gledanost ima, kojoj voditeljki je rođendan i ko će ići u Ameriku da prati predsedničke izbore kao svojevrsni rijaliti, pametnije bi bilo da svim parovima ovog sveta televizije pruže podršku, ohrabre ih, daju savet, informišu i daju podstek za prvi korak! Jer, imati taj problem nije greh, nije kraj, nije razlog za strah i skrivanje, za osećaj nelagode i srama. Vreme je da se krvava bajka završi i počne ona prava sa srećnim krajem.

U NOVOM "KADRIRANjU" U PETAK, 1. NOVEMBRA, UZ "POLITIKU" PROČITAJTE KAKO JE IZGLEDALO INTELEKTUALNO VEČE NA RTS