Prvi i jedini časovničari u Brusu

Duže od šest decenija u porodičnoj kući Srbe i Živadinke Čajić u Brusu radi časovničarska radnja.

Iako se u današnje vreme mnoga toga promenilo i zanati izumiru, ova ugledna familija bori se da svoje znanje i umeće prenosi s kolena na koleno. Časovničarska radnja, otvorena 1963. godine, sada se renovira u moderniju i prihvatljiviju za današnje vreme, a posao preuzima njihov sin Nebojša.

Početak u zemunskoj fabrici

Penzionisani sajdžija, precizni mehaničar i graver, majstor Srba i njegova supruga Živadinka, prva žena časovničar u Srbiji, prisećaju se početka.

– Potičem iz stare bruske familije. Već moj deda bio je poznati zanatlija i trgovac. Imao je kasapnice i opančarsku radnju sa 24 radnika u vreme Obrenovića. Otac Ljubiša bio je sudski službenik, a majka Koviljka ugledna domaćica – priča Srba.

On je posle završenog osmogodišnjeg obrazovanja u Brusu školovanje nastavio u čuvenoj Fabrici satova „Insa” u Zemunu, gde se i zaposlio.

Međutim, prvobitni porodični planovi bili su drugačiji:

– Trebalo je da upišem srednju školu „Nikola Tesla” u Beogradu i pošao sam na upis s ocem, ne znajući za promenu plana. Naime, otac je imao sklopljen dogovor s odgovornima u „Insi” o mom upisu na zanat. Tamo se za učenje zanata dobijala plata od tri hiljade. U prvi tren to je bilo veliko razočarenje za mene, jer sam govorio da želim da budem radio-mehaničar, a ne sajdžija – priča naš domaćin.

Priseća se kako je otac bio neumoljiv i da je postavio ultimatum: ili u fabriku satova ili nazad u Brus. Ipak ga je ubedio da je to škola za ceo svet!

U Beogradu je Srba ostao četiri godine, tri je proveo na zanatu, a jednu u „Insinoj” službi. Tu je osim sajdžijskog zanata savladao vatrogasni, ali i kurs za rukometnog trenera i sudiju. Dobro mu je išlo, planirali su da ga pošalju u Kumrovec u školu „Josip Broz Tito”. Međutim, sve je prekinuo iznenadni poziv za vojsku. U vojsci u Kragujevcu završio je zanat za radio-mehaničara.

Posle mu je to znanje dobro došlo pa je u Brusu popravljao i čuvene niške televizore.

Supruga Živadinka priključila se sajdžijskom poslu 1970. godine, pošto je položila stručni ispit pred opštinskom komisijom. Ali tome je prethodila velika ljubav, a Srba nije štedeo vreme da je upozna s tajnama zanata.

– Završila sam dva razreda gimnazije u Brusu, a Srbu sam prvi put videla kada je na odsustvu u vojsci došao da se vidi s roditeljima. Ja sam šetala s drugaricom i kada sam ga pogledala u oči, tog momenta sam pomislila: za ovog čoveka ću da se udam – kroz osmeh govori Živadinka.

Tako je i bilo, a ona se i danas seća kako je počela da uči zanat:

– On mi kaže samo gledaj kako ja radim, ja uzmem olovku i crtam po redosledu zupčanike, pratim kako se rastura sat, zapisujem postupak, onda gledam kako se sklapa sat. Kad pustim u rad sat koji sam popravljala i kad on počne da otkucava vreme, osetim sreću i zadovoljstvo.

Tako je s godinama i posao napredovao.

– Pošto je tih godina bilo mnogo ruskih satova, nisam sve poslove mogao sam da obavljam, pa mi se u poslu pridružila supruga. Kada je položila ispit, otvorila je radnju i samostalno radila. Uvek smo radili u porodičnoj kući, u početku za jednim stolom, a posle u radnji. Otvoreni za mušterije u svako doba dana. Dešavalo se da mušterije dođu uveče i zamole da za sutra bude popravljen sat. Nikada ih nisam odbijao – seća se Srba.

Popravljali ruske, japanske, švajcarske satove

On kaže i da su za sajdžijski zanat potrebni kvalitetni rezervni delovi, oprema se nabavljala iz inostranstva, pa su i on i žena mnogo putovali. Materijal za ruske, švajcarske i japanske satove kupovali su u Italiji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Poljskoj, Bugarskoj, Rumuniji, Grčkoj, Mađarskoj... Sve što su zarađivali ulagali su u repromaterijal, dodaje majstor.

Bili su jedno uz drugo, zajedno su učili, dopunjavali se. Tako je i do današnjih dana. Sada posao preuzima stariji sin Nebojša.

– On pored sajdžijskog i zlatarskog zanata u radnju uvodi i optiku – hvali se Živadinka, dodajući da drugi sin Ivica ima takođe svoj porodični privatni posao na Kopaoniku, a posebne reči hvale upućuje za svoje snahe, Violetu i Snežanu. Tu su i unuci Nikolina, Filip, Aleksandar i Siniša i praunuci Fedor i Dina.

Živadinkin hobi – sakupljanje recepata

Osim po jedinstvenom zanatu, Živadinka je postala poslednjih desetak godina poznata i u kulinarskim krugovima Srbije. Višestruki je pobednik na saborima narodnog stvaralaštva, dobitnica mnogih nagrada. Njeni recepti objavljivani su u dnevnim listovima i časopisima. Kao kruna tog rada nastala je knjiga recepata „Tradicionalna jela Brusa i potkopaoničkih sela”.

Bavi se i fotografijom, snima kamerom, slika i učestvuje na likovnim kolonijama.