Biti pesnik je hrabro u 21. veku

Biti pisac – to deluje hrabro u 21. veku kada je svet ubrzao i sve se posmatra iz ugla algoritma. A biti pesnik? To je tek smelo i neverovatno u sadašnjem trenutku.

Marko Milošević je stihovima o ljubavi, životu, praštanju, pobedi, uspeo da skrene pažnju na sebe. Slušaju ga širom regiona, čak je i mladima skrenuo pažnju da pisana i nežno izgovorena reč ne umire, ne menja se... Potrebna je. I ništa, kako kaže, nije važnije od ljudske duše. Od toga se, priznaje, možda ne živi, ali se bez toga apsolutno ne može kroz život.

Težak put do publike

Jagodinac po rođenju, decenijama radi i stvara u glavnom gradu.

„Sa 19 godina došao je u Beograd i poneo sa sobom dušu. Sve ostalo je nebitno. Otac ćerke Petre i sina Nikole, muž Ivane”, piše u njegovoj biografiji na sajtu na kojem se može i pročitati i čuti desetina stihova koje recituju najpoznatiji glumci.

Zapisano je i da „oseća potrebu da svojim stihovima proživi opet svoju prošlost, preživi sadašnjost, dočeka budućnost, ostane kad svi trenutno živi odu”.

Kaže da kolega koji aktivno stvaraju ima, a osim velikana kao što su Matija Bećković i Ljubivoje Ršumović ima i mladih nada: „Nažalost nisu toliko zastupljeni u javnosti i u medijima. Više ljudi piše, nego što čita poeziju. Ali, zbirke se ne prodaju i to je zaista problem, jer od toga se ne živi. Mladi ne mogu da promovišu svoj rad, da uđu u knjižare, mnogi nemaju hrabrosti. Imao sam sreće da mi se ovako nešto dogodi. Jer, ja pišem ceo život ”, priznaje u razgovoru za „Magazin”.

Uskoro će promovisati petu zbirku pesama.

Za njegov uspeh, ne krije, bila je presudna pandemija virusa korona.

„U tom momentu ostao sam sa sobom i onda sam pisao gotovo svaki dan. Glumci su govorili ono što je u tom trenutku nastajalo, i sve se otvorilo. Uključilo se 140 glumaca i to je uzelo maha. Usledile su zbirke pesama i od 2020. godine to ne prestaje. Za tri godine imao sam približno 240 nastupa s Borisom Režakom, imam više od 80.000 pratilaca na ’Instagramu’ bez ikakve reklame, milionske preglede pesama, to samo govori da se vraća reč među ljude, ta toplina. To nam je baš potrebno”, priča.

I ne krije da ovakav uspeh nije ni sanjao, kao i da je svestan da ga ne bi doživeo bez modernih tehnologija, mreža i virtuelnog sveta.

„Pre ovoga nisam imao nijedan nalog, ali je činjenica da moj rad nikada ne bi bio uočen da se nisam oslonio na društvene mreže. Danas sam zahvalan, koliko god da sam nekada bio protiv, jer nikada ranije nisi mogao tako lako da dopreš do velikog broja ljudi. Najvažnije mi je što nas čuju i mladi”, kaže ponosan što se ono što ima na duši sluša, ceni, prepričava.

Smatra i da je poetska scena u Srbiji generalno zapuštena i da se od nekih velikih imena koja su stvarala i živela poeziju pre 50, 60 godina ništa nije značajno dešavalo. To se sada, stekao je utisak, ipak menja. Ljudi su željni topline. Zanimljivo je i da mu klinci sve više pišu, šalju mu svoje radove...

Susreti s publikom veoma su emotivni, ima i suza i smeha. Na nastupima žene su većina u publici. Čudi se što muškarci nisu prisutni, kada se zna da su upravo poezijom i stihovima nekada osvajali nežniji pol.

„Oni kao da se stide da pokažu osećanja. Biće samo veći muškarci ako mogu da pokažu sve što im je na duši i u srcu”, veruje naš sagovornik.

Marko kaže i da je „pisanje nešto što dođe, prikrade se. Ni sam ne prepoznaješ kako se na papiru stvorilo kao reč, misao koja teče.”

I otkriva da ne dorađuje i ne menja ono što nastane „u tom transu pisanja”.

Podrška mladima

Milošević za sebe kaže i da je čovek trenutka koji se vodi intuicijom. Priznaje da se i puno puta opekao, ali da je takav. Za sebe kaže da je hrabar, ali i dodaje „ali se hrabar jedino sebe boji”.

I ima plan da to traje. Želi da napravi kuću poezije u kojoj bi mladi pesnici bili dobrodošli, da ne živimo od uspomena i sećanja, nego da napravimo nešto sad i da nešto za nama ostane.