Kabanica za moć i prestiž

Na početku puta kroz vreme, kako bismo mogli još nazvati izložbu u beogradskom Etnografskom muzeju, prvo što posetiocu padne u oči jeste lični pribor za putovanja, sa sve sapunom i četkom za brijanje, čuvenog kustosa s prve polovine 20. veka Hristifora Crnilovića.

Učitelj slikanja iz Vlasotinca sakupio je za života zbirku koja je toliko vredna da je sama po sebi svojevrsni muzej.

Povodom 120 godina od prve izložbe Etnografskog muzeja, priređene 20. septembra 1904. godine, tim kustosa ove institucije želeo je da osvetli rad etnologa koji su još tokom 19. veka pa do naših dana vredno radili na prikupljanju eksponata i istraživanju narodnog života od južne Srbije do Dalmacije i Bosanske Krajine. Tako je nastala izložba „Memorija – terenska istraživanja Etnografskog muzeja”, koja će trajati godinu dana, a u planu je priprema obimnije, stalne postavke.

U potrazi za narodnim običajima 

– Kustosi su nekada putovali volovskim konjima ili na konju, kroz neprohodne terene, blato, strme staze, stizali u najzabitije selo da saslušaju ili zabeleže anegdotu ili narodni običaj, donesu vredan istorijski predmet koji zahvaljujući njima i danas svedoči o vremenu kako se nekada živelo. Naš muzej se razlikuje od svih ostalih baš po vrlo razvijenim terenskim istraživanjima, od prvog dana pa sve do danas – kaže Tatjana Mikulić, član tima Etnografskog muzeja koji je pripremio izložbu.

Sagovornica „Magazina” dodaje da je danas tehnički sve mnogo lakše. Postoje dobri putevi, automobili, laptop, mobilni, internet… Stiže se brzo, fotografije se šalju telefonom iste sekunde. Problem je što nema više toliko materijala kao nekada. Zato se Muzej okreće istraživanju savremenih društvenih pojava, promenama u načinu života, uticaju tehnologije na svakodnevicu.

Naglašava i da su u prethodnim godinama obimna etnografska istraživanja obuhvatila stanovništvo Resave, Negotinske Krajine, Sjeničko-pešterske visoravni, Kosova i Metohije, okoline Zaječara i potom Knjaževca, Đerdapa, Bora i Užica.

Problem je nedostatak prostora u depoima, da bi se ostvarili još neki poduhvati, kao što je, primera radi, u Nemačkoj pažnju privukla izložba načina života u bivšem socijalističkom, istočnom delu ove zemlje, poznatom i pod skraćenicom DDR, gde je prikazan period tokom sedamdesetih godina, od stila nameštaja pa do drugih fenomena.

Ono što je kod nas interesantno za to doba jesu kuće u istočnoj Srbiji i na potesu prema Vršcu, koje su gradili gastarbajteri. Ta promena u dotadašnjem načinu gradnje, podizanje velikih kuća s figurama lavova i drugih simbola bogatstva imalo je za cilj da pokaže novostečeno materijalno bogatstvo i prestiž.

Bilo je i primera da je nagla pojava tehnike navela pojedince da kupuju električne uređaje i pre nego što je u njihovo mesto došla struja i nisu imali gde da ih priključe.

Terenski rad minulih decenija pokazao je da je želja za prestižom postojala oduvek, samo što su se moć i društveni status u prvoj polovini dvadesetog veka prikazivali u bogato opremljenim, gizdavim konjima koji su bili ponos uglednih ljudi i simbol nosilaca javnih zanimanja – od seoskih i starešina oblasti, preko serdara i vojvoda, pa do vladara ili „svadbara”. Sedla su zbog toga pravljena od najkvalitetnije kože, meke i čvrste, okovi i veze od metala, ukrasi od zlata ili srebra, iskovani ili filigranom spojeni s umetnutim dragim ili poludragim kamenjem.

Bogato ukrašeno oružje i dobri konji za muškarce su dugo bili poseban statusni simbol. Pored toga što se moglo upotrebljavati u borbi ili lovu, oružje je imalo svoje mesto i u obredima i običajima.

Kabanica se šila samo za bogate, kao i kaftan. U Vojvodini to je bio gunj u kojem su se bogatiji mladići venčavali, a oni siromašniji pozajmljivali su u crkvi, pa bi ga posle ženidbe vraćali.

Eksponate kojima danas može da se pohvali Etnografski muzej u Beogradu sakupljali su ne samo kustosi, već u vremenu i pre nego što je 1901. osnovana ova izuzetno važna kulturna institucija, laici, seljaci, učitelji, sveštenici, entuzijasti… Među darodavcima bile su i mnoge ugledne ličnosti pa i strane diplomate i konzuli.

U tek osnovanom Etnografskom muzeju 1901. godine prvi kustosi su bili Emilo Cvetić, Nikola Zega, Sima Trojanović, Borivoje Drobnjaković, Niko Županić, Milena Lapčević.

Eksponati su stizali i iz vladarskih kuća, tridesetih godina prošlog veka. Muzej su obogatili i eksponati koje je poklonio kralj Aleksandar Prvi Karađorđević.

Gumeni opanci i radio

Među eksponatima našli su se dečji gumeni opanci, nabavljeni 2003. godine, koji su se pravili neposredno pred Drugi svetski rat u fabrici za proizvodnju gume „Rekord”, a kasnije i „Tigar” u Pirotu. Tu je i radio-aparat iz 1954. godine, a uz njega ide i priča o posleratnoj elektrifikaciji.

„Selo Praćina bilo je prvo koje je dobilo električnu mrežu posle rata i zbog toga je dobilo ime Končarevo, po Radetu Končaru, čije je ime nosila fabrika koja je proizvela opremu za elektrifikaciju”, ističe Miloš Matić u katalogu. Njegovom zaslugom lane je nabavljen model proizveden u fabrici „Kosmaj” i tako obogaćen izložbeni fundus. Važan eksponat da nas podseti na vreme kada je svako selo zahvaljujući pristizanju radio-aparata lagano postajalo deo globalnog društva.   

Lopta krpenjača

Zbirka dečjih igračaka u Etnografskom muzeju formirana je tek 1958. godine. Povod je bila izložba „Dečje igračke”, autorke Milice Matić. Tom prilikom su za potrebe izložbe na terenu prikupljane stare igračke, ali su ovim povodom pravljene igračke prema uputstvima učitelja i na osnovu sećanja starijih žena na njihovo detinjstvo. S obzirom na to da su te igračke pravljene prema modelima kakvi su se nekada koristili u igri, u muzeju su smatrani vrstom replike. Među njima je i lopta krpenjača, napravljena od čarapa i uvezana kanapom.

Zbirka Hristifora Crnilovića

Među kolekcionarima istaknuto mesto pripada slikaru i kolekcionaru Hristiforu Crniloviću. Osim 2.600 predmeta velike kulturne vrednosti, njegova zbirka obuhvata i 1.617 negativ-ploča objekata snimljenih na terenu i iz zbirke, više od 23.000 listova rukopisne građe zabeležene na terenu.

Dečji kaftan

Na ovoj izložbi pažnju je privukao dečji kaftan iz zapadne Srbije kojeg je nabavio Čeh Jovan Mašin, dvorski lekar kneza Mihaila i kralja Milana, osnivač Srpskog lekarskog društva. Njegovo prvo radno mesto po dolasku u Srbiju, kako je u katalogu izložbe zabeležio etnolog Miloš Matić, bilo je Valjevo, u kome je i nabavio ovaj predmet. Jovan je bio otac Svetozara Mašina, prvog muža Drage Mašin.