Majstor Jonaš kao da nije ni otišao

Kuća u Ulici Čaplovičovoj na broju 23 u Kovačici, sasvim obična, ne prevelika, kakva zna da bude u Banatu. Ornamenti u nizu, plave boje, i odmah znate da ste negde gde žive Slovaci. U Kovačici su tu preko 220 godina, a ove slave stotinu kako se rodio jedan od najvećih među njima – Martin Jonaš.

Široka kapija, ajnfort i ulaz s desne strane u živopisan dom slikara koji je poživeo 72 godine. Najpre hodnik gde vas dočekuju njemu omiljeni, ručno oslikani tanjiri i iz sobe u sobu, sve se čini kao da je majstor Jonaš, kako su ga zvali njegovi Kovačičani, nakratko završio sa štafelajem, četkicama i tubama s bojom. Odložene su ostale i naočare za rad, pa se sve čini kao da ćete ga zateći u nekoj od soba za odmor i počinak. Uštirkana posteljina, peškiri, miljei, opet u plavo-beloj kombinaciji. Tu je i sto sličan onom pod kojim se kao dete skrivao slušajući priče svojih roditelja i komšija.

Velike vredne ruke

„... Tu ispod očevog stola slušao sam razgovore o teškom radu, video glad i lošu žetvu, ali sam mnogo naučio i o značaju sreće. Bila je to moja škola. Dobro se sećam tih teških dlanova kako vise ispod stola i odmaraju. Vidim ih i dan-danas i stalno ih slikam. Jasno, bez suvišnih detalja, želim da prikažem da su dva i dva četiri i kakvi su zapravo život i rad, ljubav i smrt, radost i bol… Zato, gde god da stanem prvo vidim ljude pa tek posle pejzaž ili stvari. Zbog kosaca slikam njivu, zbog oronulog starca peć i celu sobu. Drugi slikaju njivu i na kraju kažu: E, ovde ću da ubacim ljude. Ja radim obrnuto”, pribeležio je Jonaš, koji je čitav vek bio i poljoprivrednik i umetnik.

Zato u njegovom selu u centru nije zemljoradnička zadruga, već galerija i njegov spomen-dom, renoviran 2014. godine.

Jonaš nije rođen u ovoj kući, nego se u nju doselio sa suprugom i sinom u 30. godini, kada i počinje ozbiljno da se bavi slikarstvom. Pored Jana Sokola prvo platno u duhu naive slika 1953. godine, a onda se nižu briljantni crteži, linorezi, duborezi, pejzaži, slike žanr i animalističkih motiva i njemu omiljeni portreti i figure njegovih Kovačičana.

„Jonašovi ljudi imaju izrazito velike ruke i noge, a male glave. Time ukazuje koliko je život seljaka težak, zasnovan na fizičkoj snazi. Meštani su ga uvek pitali odakle da ih tako vidi, a on je odgovarao da je kao dete obožavao da čuči ispod stola i posmatra i iz te perspektive, delovalo mu je da odrasli imaju ogromna stopala i ruke, a malu glavu. Takođe, njegovu umetnost krasi vrhunska veština da kompoziciju oslobodi suvišnih pojedinosti, čime osnovna ideja postaje još uočljivija. Tako klip kukuruza ili bundeva, simboli bogatstva, poprimaju ogromne razmere u pejzažu kojim dominiraju boje letine, jeseni... Govorio je da ga one smiruju, podsećaju na njivu, na miris plodova i hleba”, kaže za „Magazin” Ana Žolnaj Barca, direktorka Galerije naivne umetnosti u Kovačici.

To je druga Martinova kuća odakle je svetom proneo ime svog rodnog sela i lik seljaka koji hrani gradove.

Veličao je Jonaš i prirodu i ta neverovatna umetnost, neuklopiva u definicije, opčinila je planetu na više od 450 samostalnih i grupnih izložbi u više od 50 zemalja. Toliko, da je 1978. godine u Milanu ovenčan medaljom za grafiku, rame uz rame sa Salvadorom Dalijem, dok mu na Kapriju, pet grafika otiskuju u zlatu i danas čuvaju u muzejskoj zbirci.

Iz tog sveta u malenu Kovačicu, zbog njegove umetnosti, dolazili su Sofija Loren, Elizabet Tejlor, posada „Apola 11”, Rolingstonsi, najslavnija imena – i kupovali njegove slike.

Slikar, poeta, filozof

Slikar, poeta, pa i filozof, uporedo s urođenim darom, ne samo da je stvorio sopstveni i prepoznatljivi likovni svet, već je stigao i da inspiriše svoje komšije u lokalnu grupu slikara seljaka. Njihov dom je danas Galerija naivne umetnosti u Kovačici, odakle je i Jonaš odlazio i vraćao se ovenčan najvećim međunarodnim priznanjima, a primajući ključeve nekoliko evropskih gradova postao trajno građanin sveta.

Od 1996. godine Martinova večna kuća je na mesnom groblju u Kovačici. Od tada na onoj poslednjoj adresi, uz podršku Matice slovačke, njemu u čast, otkrivena je spomen-ploča, a po umetnikovoj izričitoj želji, njegov dom otvoren je za posetioce.

U spomen-domu

Šetnja kroz spomen-dom velikog umetnika je kao šetnja kroz jedan život, ispunjen i buran, vođen fotografijama, porodičnim nameštajem punim devojačke i momačke spreme, ličnim predmetima, sitnicama... Na mustrom ukrašenim zidovima nanizana priznanja, medalje i zahvalnice vode do polica s najraznorodnijom literaturom i vrednim izdanjima o slovačkoj zajednici u Vojvodini, časopisima i novinama koje su o Jonašu pisale.

Pisao je i on na mašini koja još stoji s uvučenim papirom, sve uokvireno zbirkom sa više od 150 njegovih slika i nečim što liči na razboj, na kojem je zatezao slikarsko platno.