„Obračun" sa dramaturgijom

Jedno od tri predavanja-performansa koja predstavljaju posebnu celinu u okviru glavnog programa 58. Bitefa, koji je održan od 25. septembra do 4. oktobra, jeste „This Is My Truth, Tell Me Yours” Jasne Žmak, iza kog stoje Centar za dramsku umetnost Zagreb, organizacija Via negativa i Mesto žensk iz Ljubljane. Hrabra sagovornica Politike Jasna Žmak bavi se odnosom prema umetničkom polju sopstvenog stvaranja: dramaturgiji.

Ova intrigantna umetnica, sama na sceni, trudi se da savlada sopstveni unutrašnji nemir pripovedajući nam sa scene hrabro i duhovito o pozorišnom procesu od kojeg je dobila tinitus, ali istovremeno ispitujući teme mizoginije, rada u kulturi i homofobije kako kroz sopstveno autorsko iskustvo tako i u širem kontekstu izvođačkih umetnosti uopšte.

Jasna Žmak izvela je predstavu „This Is My Truth, Tell Me Yours” na sceni Bitef teatra i dobila Gran pri „Mira Trailović” prema odluci  žirija koji je radio u sastavu: francuska rediteljka i autorka Marin Man, glumice Jelena Stupljanin i Tihana Lazović,   dramaturg i pisac Dimitrije Kokanov, kao i novinarka i kritičarka Nataša Tripni.

58. Bitef okupio je  u Beogradu pod sloganom „Lepota (ne)će spasiti svet” brojne inostrane reditelje, umetnike, trupe. Selekciju koju je potpisao reditelj Nikita Milivojević, umetnički direktor Bitefa sa svojim kreativnim timom činilo je deset produkcija iz Nemačke, Francuske, Švajcarske, Bolivije, Brazila, Holandije, Belgije, Slovenije, Hrvatske i Srbije. Glasovi regiona hrabro su preispitali sve ono što smo naučili kada su u pitanju seksualno obrazovanje, rodne perspektive, identitetska obeležja, kao i naš odnos prema prirodi.

„This Is My Truth, Tell Me Yours” jedno je od predavanja-performansa u programu ovogodišnjeg Bitefa. Zašto ste se odlučili za ovakav teatarski susret s publikom?

Svoju predstavu „This Is My Truth, Tell Me Yours” zapravo zovem kombinacijom stendapa i predavanja-performansa, ali istovremeno mislim da je nijedan od tih naziva ne opisuje do kraja. Ovu predstavu kanila sam se jako dugo da napravim i tokom rada na njoj nisam se opterećivala njenom formom, već sadržajem, onim što sam htela da prebacim preko rampe, onim što sam htela da dođe do publike. Na kraju ispalo je da je ta kombinacija stendapa i predavanja najadekvatnija za to, ali ima tu i dosta metateatarskih fora, autoreferencijalnosti, intimističkih momenata, scena rekonstrukcije, a svi oni zajedno stvaraju specifičan žanrovski stil te predstave.

„Lepota (ne)će spasiti svet” slogan je 58. Bitefa. Kako ga komentarišete?

Iskreno, slogani su mi najmanje zanimljivi deo festivala. Razumem da su nužni, ali su po svojoj prirodi reduktivni. Puno će mi zanimljivije biti da razmišljam o kustoskoj koncepciji festivala posle odgledanih predstava.

Bavite se odnosom prema umetničkom polju sopstvenog stvaranja: dramaturgiji. Šta vas je podstaklo da se fokusirate na ovaj scenski segment?

U predstavi „This Is My Truth, Tell Me Yours” zapravo se bavim svojim odnosom prema umetničkom polju en general, bavim se idejom toga šta danas znači biti umetnik, kakvu odgovornost podrazumeva stati pred dvoranu punu ljudi i imati njihovu pažnju i poverenje sat vremena, te zašto kao društvo mislimo da su umetnici posebna bića. Ono što me je podstaklo na taj „obračun” sa umetničkim poljem jeste činjenica da sam poslednjih 15 godina provela na raznim poslovima u kulturi. Radila sam i na filmu i u pozorištu, u plesu, kao dramaturškinja, spisateljica, kritičarka, mentorka, organizatorka, i nakupila sam dosta behind the scenes iskustva koja su mi prilično promenila sliku umetnosti kakvu sam imala kada sam sa tim poslom počinjala da se bavim. Deo koji me je najviše intrigirao jeste upravo odgovornost za koju mislim da često izostaje iz umetničkih projekata koji tako više služe zadovoljavanju narcisoidnih potreba umetnika umesto smislenom društvenom doprinosu.

Budući da ste sami na sceni s publikom, zanima nas kako uspevate da savladate sopstveni unutarnji nemir pripovedajući sa scene hrabro i duhovito o pozorišnom procesu.

Taj nemir postao je sastavni deo predstave, savladala sam ga tako što sam ga prihvatila i učinila delom predstave, nisam odlučila da ga sakrijem nego razotkrijem. U procesu rada na predstavi upravo je to bila ključna prekretnica, trenutak u kojem sam i sama prihvatila da nisam izvođačica, ali da to može biti moj adut, a ne mana. Što se tiče hrabrosti da progovorim o ličnim težnjama, za to je definitivno bila ključna lična psihoterapija zahvaljujući kojoj sam se, prvo sama sa sobom, rešila osećaja stida, a onda sam došla i do stupnja da mogu lične težnje podeliti sa drugima.

Sarađivali ste tokom karijere s vodećim umetnicima regiona: Borutom Šeparovićem, Oliverom Frljićem, Romanom Nikolićem... Kakva su vam iskustva? Ima tu i anegdota...

Pored rada sa ovim umetnicima, sarađivala sam i sa brojnim umetnicama, poput Olge Dimitrijević i Maje Pelević. A što se tiče anegdota, mogu spomenuti jednu koju spominjem i u predstavi. Kada su Borut i Oliver radili na svom projektu „Zagreb noću” hteli su, kao deo predstave, u jednom automobilu da imaju dve prsate žene koje će publici (koja se vozila u turističkom voziću) pokazivati svoje gole grudi. Kako niko od glumica nije hteo tu „ulogu”, na kraju su, kad su već bili očajni, pitali mene iako su moje grudi jako male (do te mere da izgleda kao da ih nemam). Tako da ta scena nije baš izgledala onako kako su je inicijalno zamislili. Što se mene tiče, za mene je to bila jedinstvena prilika jer sam znala da mi se više nikada neće dogoditi da me neko pita da igram u predstavi zbog grudi koje, zapravo, kao da i nemam.

Do kakvih odgovora, reakcija, ste došli tokom rada na predavanju-performansu „This Is My Truth, Tell me Yours”?

Reakcije na predstavu su stvarno lepe i, ono što me posebno raduje jeste da predstava dobro funkcioniše i sa ljudima iz branše, ali i sa publikom koja nema umetničku pozadinu. I jedni i drugi se prepoznaju u različitim delovima predstave. Isto tako me raduje da razumevanje predstave nije ograničeno na lokalni kontekst, s obzirom na to da se u predstavi puno bavim specifičnim glumcem iz Slovenije, već jednako dobro radi i u zemljama koje za Marka Mandića nikada nisu čule. Jer, kako je neko rekao, svaka zemlja zapravo ima svoga Marka. A budući da je beogradska publika dobro upoznata s Mandićevim radom i da je više puta gostovao na Bitefu, verujem da će biti jako zanimljivo pratiti deo recepcije u vezi s njegovim likom.

Koji su vaši dalji pozorišni poduhvati? Koliko vam rodna Pula i taj čarobni morski ambijent pomaže da očuvate snagu intelekta?

S obzirom na to da sam iz Pule otišla pred više od 20 godina i da su danas moji roditelji gotovo jedina veza koju s tim gradom imam, ne bih rekla da ona ima neku ulogu u očuvanju mog intelekta. Naprotiv, tada mi je, kao devojci od 18 godina, odlazak iz Pule bio nužan za spas mentalnog zdravlja jer u to vreme Pula nije bila preterano queer friendly za zbunjenu maturantkinju kakva sam tada bila. Što se tiče morskog ambijenta, on je poslednjih godina zbog navale turista sve samo ne čaroban, tako da u poslednje vreme, umesto morskih, za svoj odmor radije biram planinske ambijente i oni definitivno imaju ključnu ulogu u očuvanju mog mentalnog mira.