U šetnji sa Čarlijem Čaplinom i ovcama

Švajcarska lepota je drugačija. Negovana kao bašta u kojoj se zna tačno šta, kada, koliko posaditi, do koje visine dozvoliti, sa kojim zvukom ozvučiti, iz kog ugla pokazati. I kao svaka bašta sa posvećenošću stvarana, odmara nas svojim skladom. Cveće posađeno u znalački izabranim bojama i vrstama, travnjacima i baštama prati vas kilometrima u šetnjama kraj Švajcarske rivijere od dvorca Šilon, koji kao da je izronio iz Ženevskog jezera, do mondenskog grada Montroa.

Krećemo putićem pored reke ušuškanim u hladovini drveća. Presrećemo trkače, šetače, zaljubljene... Izlazimo na poljanu s lepo negovanom travom, pogledom na jezero. A pred nama mali, dostojanstveni, zlatom ukrašeni tajlandski hram. Darivao ga je tajlandski kralj obeležavajući 60 godina od krunisanja. Hram je spomen odrastanju, saznavanju, slobodi, prijateljstvu i zahvalnosti gradu Lucernu, u kome je proveo 18 godina svoje mladosti.

Švajcarska je imala, a relativno i sada ima otvorena vrata za ljude s raznih strana sveta. U njoj je pronašao utočište i Čarli Čaplin. Nastanio se u malenom, a prelepom mestu Korsije sur Vve, gde je živeo 25 godina, do kraja života. Njegova kuća i posed su pretvoreni u muzej i otvoreni su za posete.

Čaplinove reči i dela o potrošačkom društvu, ratu i miru, nastale početkom Drugog svetskog rata, kao i sredinom prošloga veka, odzvanjaju možda glasnije nego ranije. „Želja za mirom je univerzalna. Ne pretpostavljam da znam probleme koji ugrožavaju mir, ali znam da ih nacije nikada neće rešiti u atmosferi mržnje ili sumnjičavosti, niti će ih pretnja hidrogenom bombom rešiti... Hajdemo da razumemo probleme jedni drugih, jer u modernom ratu nema pobednika.”

Iz doma Čarlija Čaplina, s prozora koji gleda na jezero, osluškujemo njegovo upozorenje, izgovoreno u prošlome veku, a važno za nas u 21. veku: „Mnogo mislimo, malo osećamo.”

Stado kao kosilice

Šta rade ovce na najsavremenijem Univerzitetskom kompleksu u Lozani? Na mestu gde timovi stručnjaka rade u laboratorijama opremljenim najsavremenijim sredstvima, nalaze se i ovce, dovedene s pašnjaka sa ciljem da „pokose” travu. I tako pored zgrada fakulteta pasu ovce pored ograđenih metalnih ograda. Fuzija modernog i tradicionalnog. Još jedna nezaboravna lekcija da se ne moramo odreći korena i kulture kako bismo prigrlili novine i napretke savremenog sveta.

Na univerzitetskom prostoru srećemo mlade, lepe, mudre, s osmišljenim ciljem, devojke i momke, studente, magistrante i doktorande naših gora listove. Iz njih isijava radost i žudnja za znanjem. Bravo za našu omladinu koja uči, mašta, stvara, nada se i postoji!

Malo dalje od stada ovaca, nalazi se Obrazovni centar Roleks. Svojom otvorenošću i vezom sa prirodom simbolizuje preduslove za napredovanje u obrazovanju i nauci. Biblioteka je dostupna onima koji rade i studiraju ovde, ali i svima drugima koji dođu. Podovi u ovom zdanju podsećaju na Švajcarsku, pa iako ste unutra, možete planinariti i spuštati se, ne baš kao na planini, ali će vam se krvotok pokrenuti, a s njim i nove misli i ideje stvoriti.

Lepo je živeti u zemlji koja ima vode dostupne svima. U Švajcarskoj, posebno u francuskom delu, na sve strane su – česme. A iz njih i u vrelim letnjim danima teče hladna, čista voda koja gasi žeđ, ali prija i da se njome umijete i osvežite.

U Lozani se nalazi i Muzej umetnosti Brut, po mnogo čemu drugačiji. Isprva vam se učini da podseća na naše naivne slikare, ali kada se upoznate kako je nastao i ko su autori, zastanete i duboko udahnete. Pokreće sva čula i osećanja. Nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Planina anđela

U delu Švajcarske gde dominira nemački jezik nezaboravan je susret s planinom Anđela – Engelberg. Srce mesta čini benediktanski manastir koji potiče s početka 12. veka. U manastiru radi i međunarodna škola s internatom, u kom deca mogu da koriste pametne telefone samo sat vremena dnevno!

Tu je i najviši vrh Titlis visok više od 3.000 metara. Na vrhu planine gde se nalazi jedan od glečera, koji se štiti od topljenja velikom belom ciradom, počela je gradnja hotela. Ekološka i građevinska pravila se strogo poštuju, ali ipak ostaje dilema moramo li svuda, u svaku planinu, i svaku reku, u svaku dubinu i visinu zemlje, da se mešamo.

Na planini anđela sve postaje još lepše kada stvarate uspomene s dragim prijateljima s različitih strana sveta koje znate godinama i onima sa kojima ste se upravo upoznali.

Kad slep čovek rezbari

Žan Dibife ljudima koji su na marginama društva, u duševnim bolnicama i zatvorima, različitim posebnim institucijama, omogućio je da otkriju svetlost u mračnom tunelu svog života. Kad se u Muzeju umetnosti Brut pogledaju njihova dela i pročitaju njihove biografije, i posetioci osete različite nijanse svetlosti. Slep čovek rezbari, a na vrhu svoga dela uvek postavlja delove koji će zvukom označiti da je završio delo. Čovek koji nikada nije naučio da piše, slika gledajući odštampane redove iz novina i časopisa, pišući svoje poruke koje se polako previjaju i uvijaju i stvaraju nove oblike. Ima i onih dela koja su jednostavno nastala kada bi ljudi zatvorili oči, a ruka van njihovog tela je ispunjavala slikarska platna ili listove papira. Čovek koji je u zatvoru imao samo kašiku njome je napravio duborez koji zahvata prostor dugačak oko dva metra a visok metar i po.

Na visećem mostu

Prelaženje uzanog metalnog mosta 100 metara dugačkog a samo metar širokog podiže adrenalin. U kombinaciji s visinskom bolešću, na najvišem visećem mostu u Evropi na 3.000 metara koji se njiše, vetrom koji duva i ljudima koji na njemu hodaju, ovaj doživljaj se pamti zauvek.