Nedovršeno putovanje Boriske Friš

Boriska Friš, zagrebačka Jevrejka, žena u poodmaklim godinama (rođena u Velikom Bečkereku 1881), počela je početkom 1941. godine, osećajući dolazak velike opasnosti, užurbane pripreme za odlazak.

Već od jeseni 1938. godine, kada su sve veće grupe austrijskih, nemačkih i čeških Jevreja izbeglica, počele da pristižu sa severa preko jugoslovenske granice, donoseći priče o ponižavanjima i progonima, nemir je ušao i u članove jugoslovenske jevrejske zajednice.

Jevrejske izbeglice u prolazu ka Palestini, Južnoj i Severnoj Americi podsećale su na svu surovost onoga što se uskoro s izvesnošću očekivalo na jugoslovenskom tlu.

Ovako u knjizi „Utišani glasovi – Iz istorije običnih ljudi” (izdanje „Geopoetika”) prof. dr Milan Ristović, istoričar, započinje priču o tek jednoj izbegličkoj sudbini. Ovi ljudi postaju svedoci istorijskih zbivanja u 11 priča, istinitih i rekonstruisanih na osnovu arhivskih zapisa, ličnih pisama, potvrda o regrutaciji, policijskih izvoda...

Ristović podseća da je velika grupa austrijskih, nemačkih i čeških izbeglica, njih više od hiljadu, stigla pred sam kraj 1939. Dunavom do Kladova, gde su ih prvo zaleđena reka, zatim i neuspeh da dođu do svih potrebnih dokumenata za nastavak puta ka Palestini, zadržali do septembra 1940, kada su prebačeni u prihvatilište u Šapcu. Tu ih je zatekao rat, okupacija i smrt u prvim masovnim streljanjima.

U Beograd po vize: tursku, britansku, bugarsku

Gospođa Friš, ostavši sama u Zagrebu, živela je poslednjih meseci pred odlazak u velikoj žurbi: rasprodala je bez cenjkanja imovinu, oprostila se s preostalim prijateljima, spavala spakovanog prtljaga. Koristila je poznanstva, putovala u nekoliko mahova u Beograd do tamošnjih stranih diplomatskih predstavništava, preplaćivala konzularne činovnike.

Prvo je, krajem februara 1941. došla do turske tranzitne vize, zatim 22. marta do britanske, koja je važila za zaobilazno putovanje do Amerike, preko Iraka i Indije.

Kako su se od kraja 1940, a posebno od početka proleća 1941, događaji u Kraljevini Jugoslaviji velikom brzinom sunovraćivali ka ratu, sav njen dotadašnji trud je izgledao sve zaludniji. Usred raspada države putevi za legalan izlazak iz zemlje jedan za drugim su se munjevito zatvarali.

Ipak je, na neobjašnjiv način, o čemu svedoči njena putna isprava, uspela da 24. aprila dođe i do bugarske vize u poslanstvu u Beogradu. Nema objašnjenja kako je Boriska – prelazeći preko novih granica, putujući strogo kontrolisanim vozovima punim unezverenog sveta, raznih vojski i policija – stigla do prestonice. Kako je, kojim vezama i za koju sumu novca u poslanstvu zemlje koja je okupirala deo države čiji je ona državljanin bila, dobila vizu, ostaje samo da se nagađa.

Pored svih višemesečnih napora da obezbedi lažnu (kako se ubrzo pokazalo) sigurnost, skupljajući žigove u svom pasošu, našla se u istom položaju kao i svi njeni sunarodnici, izbačeni od novih vlasti u Zagrebu na samu ivicu društva.

Bila je rešena da po svaku cenu pobegne na koliko-toliko sigurnije područje na jadranskoj obali pod italijanskom okupacijom. Tako je nekako uspela da se domogne Kvarnerskog primorja.

Ipak, nastavila je svoje već uvežbano sakupljanje viza. Početkom aprila 1942. domogla se Trsta, gde je došla do nečega što je među ratnim izbeglicama imalo neprocenjivu vrednost: u njenom pasošu našla se švajcarska viza.

Iz nekog razloga odustala je od puta u Švajcarsku. Možda je ipak želela da se domogne Amerike, gde ju je očekivao ostatak porodice. Možda je, opet, sumnja da će i Švajcarska uskoro biti preplavljena nemačkim trupama nagnala Borisku da krene na drugu stranu. Tako je na Sušaku 8. septembra 1942. u španskom konzulatu dobila tranzitnu vizu.

Polako se krećući ka zapadu, sredinom septembra stigla je do Torina, gde je nabavila potrebne papire za prelazak do španske granice preko francuske teritorije pod upravom vlade u Višiju.

Pogrešan korak

Odlučujući se da krene prema Španiji, gde je u Bilbaou trebalo da se ukrca na brod, a ne u sigurnost neutralne Švajcarske, načinila je, kako će se ispostaviti, sudbonosan i pogrešan korak.

Španske vlasti su joj poništile vizu i internirana je u logor Noe kod Tuluze.

Ristović podseća da je Petenova vlada tokom 1941. donela niz strogih protivjevrejskih zakona. U oktobru je stiglo naređenje o zatvaranju svih puteva za izlazak Jevreja. Već 20. januara 1942. usledila je odluka da se započne s deportovanjem Jevreja. Prvi vozovi krenuli su iz Francuske za Aušvic već 27. marta.

U leto 1942. ka Poljskoj su upućeni i prvi transporti Jevreja – stranih državljana. Među njima se, po jednom izvoru, našlo i 133 jugoslovenska državljanina, koje je rat zatekao u Francuskoj.

Francuske vlasti su u slučaju Boriske smatrale da treba uticati kod španskog ambasadora u Višiju da „ovoj strankinji snabdevenoj ispravnom ulaznom vizom za Španiju bude odobren prelazak granice”. Sredinom januara 1943. ponovljena je iz Višija intervencija u Madridu za odobrenje njenog prelaska granice. Ali, obaveštavajući je o tome, Služba za strance joj je nagoveštavala da ne treba s mnogo izvesnosti očekivati pozitivan odgovor.

Početkom 1943. kao odgovor na zahtev, prijatelja porodice Friš u Americi, Generalni konzulat Republike Ekvador u Barseloni obavestio je Ministarstvo spoljnih poslova u Višiju da je ekvadorsko Ministarstvo inostranih poslova autorizovalo viziranje njenog pasoša, zamolivši da se omogući njeno puštanje iz logora i odlazak u Španiju.

Španska ambasada u Višiju je 12. marta uputila treću po redu, verbalnu notu Ministarstvu inostranih poslova, njegovom Servisu za strance, u vezi sa slučajem „Friš”.

Jedno pismo, rukom pisano na francuskom jeziku, upućeno 11. jula 1943. iz logora Noe, svedoči o daljim neuspelim pokušajima Boriske da se održi na površini, sve više se uplićući u nepoderivu paučinu birokratskih, diplomatskih „formalnih pristupa”.

Pisala je da žali što izlazne vize iz Francuske i viza za Španiju ne mogu da se dobiju, uprkos novoj vizi za Ekvador, zahvaljivala je na zauzimanju i molila za izvinjenje „što nisam u stanju da čekam mirno razvoj događaja, jer sam već u godinama...”.

Kao odgovor stigla je 19. jula kratka poruka iz Servisa za strance sa hladnom opaskom: da njeno pismo neće biti razmatrano ovog meseca.

Mesec dana kasnije, dr Branko Čubrilović, jugoslovenski ministar poljoprivrede, tražio je od Milana Grola, ministra inostranih poslova, da se naš diplomatski predstavnik u Madridu „zainteresuje za gđu Borisku Friš, i obavesti šta je sa njenom sudbinom”. Čubrilović je dobio odgovor da je za nju i grupu jevrejskih izbeglica (Malvina Frojnd, Slavoljub i Serafina Dajč, Stjepan i Alma Lederer s detetom) krajem januara neuspešno intervenisano u Vatikanu.

Neuspeli pokušaj izvlačenja

Na spisku lica za izvlačenje iz Francuske i Španije, načinjenom u Udruženju jugoslovenskih Jevreja u Njujorku, upućenom vladi 29. decembra, našlo se i ime Boriske Friš, s naznakom da se i dalje nalazi u Francuskoj.

To je bio jedini siguran znak da su je transporti za Aušvic još zaobilazili. Iz pisma jednog Jugoslovena iz Liona može se saznati da je početkom 1944. u logoru Noe bilo još pet lica s jugoslovenskim pasošem, među njima se i dalje nalazila gospođa Friš, kojoj je 5. januara 1944. upućen još jedan negativan odgovor iz Višija.

To je i poslednji siguran dokaz da je još bila u životu.

Izostanak vesti posle prve polovine januara 1944. godine može da znači da je ili uspela da konačno dobije dozvolu za odlazak iz logora i Francuske – što je imajući u vidu situaciju koja je uz pojačane pritiske Nemaca da se Francuska očisti od preostalih Jevreja – neverovatno, ili da je svoje dugo putovanje završila u nekom od logora smrti, konstatuje Ristović.

Nemoćna i Sveta stolica

Posredstvom svog poslanstva u Vatikanu, jugoslovenska vlada u izbeglištvu, krajem januara 1943. obaveštena od Udruženja jugoslovenskih Jevreja u SAD, pokušavala je preko Svete stolice da obezbedi manjoj grupi jugoslovenskih Jevreja, među kojima je bila i Boriska Friš, odlazak iz Francuske. Svi oni imali su obezbeđene ekvadorske ili argentinske vize i plaćene putne troškove. Ali sve prelaze kontrolišu Nemci.

Godinu dana na jadranskoj obali

U Kraljevici i na Sušaku Boriska je provela više od godinu dana. Nespokojni, dugi meseci u malim, skučenim obalskim mestima, zagušenim izbeglicama i vojskom, samo su je učvrstili u nameri da se izvuče dalje od ovog nesigurnog azila. Na glave jevrejskih izbeglica na jadranskoj obali padao je nepravedno i deo gneva domaćeg stanovništva, takođe pogođenog bedom i okupacijom. Širile su se glasine da Jevreji zlatom kupuju svu raspoloživu hranu, dižu cene...