Vihor i tama nad Srbijom

Ko to jezdi tako pozno kroz noć i vetar taj?

To otac sa čedom svojim kroz pusti jaše kraj

Dok vije vihor besni i strašna seče stud,

On dete svoje grli, o toplu greje grud.

Što sine skrivaš tako lice i pogled svoj?

Bauka zar ne vidiš, oče, u noći toj?

Bauka, krunu onu i njegov dugi skut?

To, sine, noćne magle prelaze neba put.

Navedeni stihovi nemačkog pesnika Johana Volfganga Getea (u prevodu Alekse Šantića) poslužili su Goranu Radovanoviću kao uvod u priču o NATO bombardovanju Beograda 1999. godine, u filmu čiji je naslov „Bauk” preuzet upravo iz ove čuvene pesme. Mračna, zloslutna atmosfera pozne noći i vihora metaforički predskazuje jedan drugačiji vihor, ratni, i tamu u koju će utonuti cela jedna zemlja. Recitacija sa školske priredbe postaje košmar u stvarnom životu dečaka Save, ali odrasli ovoga puta ne mogu da ga razuvere da je „bauk” samo nešto što mu se pričinjava – kao što je slučaj sa ocem iz pesme – jer ni sami ne umeju da shvate šta im se dešava.

Autor filma, koji je tokom svoje gotovo četiri decenije duge karijere scenariste, reditelja i producenta često birao teške, kontroverzne i bolne teme, kako za pojedinca, tako i za celo naše društvo (pomenimo samo tri poslednja: „Enklavu” iz 2015, „Slučaj Makavejev ili proces u bioskopskoj sali” iz 2018. i „Čekajući Handkea” iz 2021), kaže da ovo nije ni teška, ni kontroverzna, već naprosto – srpska identitetska tema.

Zašto baš ova tema, zašto baš sada?

Kada ako ne sada? Prošlo je više od 25 godina od varvarske agresije na našu zemlju. Dakle, postoji ozbiljna vremenska distanca, koja sa sobom nosi i dozu objektivnosti, da kao umetnik i svedok ovog najtragičnijeg događaja u srpskoj istoriji nakon Drugog svetskog rata, rekreiram stanje duha u Srbiji od marta do juna 1999. Ako se mi kao narod na planu kulture ne bavimo nama samima, stvari će se ili zaboraviti, ili, što je možda još gore, drugi će ih interpretirati s pozicija nama tuđih i neprihvatljivih vrednosnih pretpostavki. Ovaj film vidim i kao pokušaj da kao umetnik ugradim jednu identitetsku ciglu u zid srpskog kolektivnog sećanja.

Zbunjena i uplašena majka, odsutni otac, pop rastrzan između odgovornosti prema sopstvenoj porodici i prema vernicima... Kako ste se odlučili upravo za ove likove i za glumce koji će ih tumačiti?

Geteova pesma „Bauk” je sigurno nešto najlepše što je dao nemački romantizam. Srpska kultura je to odavno prepoznala (pored Šantića, postoji i Živojinovićev i Kišov prevod ove pesme), kao što je prepoznala i značaj nemačke klasične filozofije. Ali lik učiteljice u filmu sa ogorčenjem primećuje srpsku poziciju: „Mi im recitujemo Getea, a oni nama bombe!” Kao da se pita gde je tu pravda u svetlu nadolazeće ratne apokalipse. Nesumnjiv antiratni stav me je uputio na lik osmogodišnjeg dečaka, jer se dijabolična priroda rata apsurdno do bola reflektuje na nevinoj dečjoj duši. To je nešto već poznato i odavno postoji u svetskoj kinematografiji (na primer „Idi i gledaj” Elema Klimova). Sve ostalo pripada intuiciji i podsvesti. Tek sada, sa ove promišljajuće distance, mogu sa iznenađenjem da uvidim da u većini mojih filmova, i igranih i dokumentarnih, imam lik sveštenika. Zašto? Ne umem da odgovorim... U filmu igraju svakako trenutno naša dva najznačajnija filmska glumca – Vojin Ćetković i Miloš Biković, kao i makedonska zvezda Sara Klimoska, koja je imala već ozbiljne uloge na internacionalnom planu i u filmovima Mančevskog.

Vaši raniji igrani filmovi, pomenimo „Enklavu”, u kojoj je glavni lik takođe jedan dečak, Sava, suočen sa užasima agresije i razaranja na Kosovu, drže se dokumentarističkog pristupa, ali ovoga puta ste pribegli snoviđenjima i gotovo nadrealnim prizorima, s tek ponekom referencom na stvarna mesta i događaje?

Dokumentarizam kao realistički pristup primereniji je našem filmskom nasleđu u kojem caruje imitativni psihološki realizam. Naši arthaus filmovi kao da ne mogu da se oslobode pavlovićevske margine kao preduslova kritičkog pogleda na svet. Ja sam poželeo da napravim radikalan rez i u srpski arthaus film uvedem vizuelni doživljaj i generalno, likovnost kao autonomni poetski izraz koji arhetip čini uzvišenijim i univerzalnijim.

Te scene u magli, puste ulice, trolejbuske žice koje presecaju nebo... veoma su snažne vizuelno, one nose film u kojem nema mnogo dijaloga, a delo su našeg scenografa Vladislava Lašića i ruskog snimatelja Vladislava Opeljanca. Kako je došlo do te saradnje?

Velika tema zahteva velike umetnike. Vladislav Lašić je najveće ime srpske scenografije (setimo se Petrovićevog filma „Tri” ili „Ljubavnog slučaja...” Makavejeva), on je moj stalni umetnički saradnik i potpisuje scenografiju u svim mojim filmovima, i igranim i dokumentarnim. Drugi Vladislav, Opeljanc, moj je izbor zbog njegovog snažnog poetskog pristupa filmskom prizoru, kao u filmovima „12”, „Varljivo sunce” i „Sunčanica” Nikite Mihalkova ili „Petrovi u gripu” i „Žena Čajkovskog” Kirila Serebrenikova, u kojima je on bio direktor fotografije. Osim poetskog, s njima me povezuje i strast prema filmu u kojem je dobro izjednačeno s lepim.

Vaš Sava bi danas imao 33 godine. S kakvim bi se „baucima” sad sretao, kako bi to strašno iskustvo od pre četvrt veka uticalo na njegov odnos prema „velikom svetu” koji ga je 1999. proglasio neprijateljem i bombardovao?

Posle dve i po decenije Sava živi i društvu u kojem kolektivni strah podsvesno lebdi iznad svakog pojedinca, jer se mi kao narod nikada nismo suštinski suočili s traumama izazvanim NATO agresijom. Prirodno je da čovek potisne zlo i strah u sebi, na kraju krajeva, to je i princip preživljavanja i opstanka. Ali potiskivanje straha ima svoje naličje: stvara čoveka podaničkog mentaliteta kod koga princip gole egzistencije guši sve moralno u njemu, i duhovno i duševno! Otuda i stavovi da nije bila NATO agresija, već je bila NATO intervencija. Možda smo i silovani, ali samo malo. Nismo ubijani, već je bilo samo kolateralne štete. Ovi stavovi, nažalost, polako postaju i politički narativ za mnoge u srpskoj politici. Tužno je da i nemamo spisak imena poginulih u NATO agresiji!

Šta ste doživeli kao najveći izazov u produkciji prilikom rada na scenariju i snimanja filma?

Scenario je imao 19 verzija i dugo je pisan, preko tri godine. Takođe, dugo je trebalo da film dobije sredstva na konkursu Filmskog centra Srbije. Na samom snimanju svakako najveći izazov je bio rad sa osmogodišnjim dečakom u ulozi Save, kojeg je maestralno odigrao Jakša Prpić.

Film „Bauk” je premijerno prikazan na festivalu u Moskvi, otvorio je festival scenarija u Vrnjačkoj Banji i Dunav film fest u Smederevu. Kakvi su dalji festivalski planovi, kada će u domaće bioskope?

Uprkos temi koja nije „politički korektna” za mnoge zapadnoevropske filmske festivale (neki se čak i ne stide da pošalju direktne poruke te sadržine: „politička nekorektnost teme”, „nedozvoljeno preispitivanje NATO intervencije”, „moj navodni proruski stav” itd.), film izuzetno dobro prolazi: dobio je pet nagrada u Portugaliji u gradu Avanka, prikazuje se širom Latinske Amerike (Montevideo, Sao Paulo, Panama), a sredinom septembra „Bauk” se prikazuje u takmičarskoj konkurenciji na dva ugledna filmska festivala u Italiji (Luka i Trento). Stigli su pozivi iz Atine, Sofije, Indije, Irana... Bioskopska distribucija u Srbiji kreće 1. oktobra.

Vaš sledeći projekat je film „Lubarda – na kuću ti gavran pao”. Kada će publika moći da ga vidi?

Reč je o igranom filmu koji se oslanja na upotrebu arhivskog materijala. Prati život Petra Lubarde, našeg najvećeg slikara druge polovine 20. veka, rodonačelnika srpskog i jugoslovenskog modernizma. Osim Anice Dobre, Vojina Ćetkovića i Vaje Dujović, u filmu se pojavljuju i skulpture Marka Crnobrnje, našeg najznačajnijeg savremenog skulptora. Scenografiju potpisuje Boris Deheljan, direktor fotografije je Aleksandar Jakonić, a kompozitor je Ace Vapcarov, koji je radio muziku i u filmu „Bauk”, montažerka je Maja Kokić (moja saradnica u „Slučaju Makavejev”). Ovo je prilika da se još malo pozabavimo i domaćim specifičnim komunizmom mekog tipa, koji zovemo titoizam. A sve u nadi da će srpski parlament osuditi i ovaj oblik totalitarizma, kao što je već osudio fašizam, i tako makar donekle olakšati bol potomcima (poimence zapisanih) 60.000 stradalih od komunističkog terora. Petar Lubarda je film o ukletom slikaru čija su lična žrtva i bol, kao i u slučaju velikog Save Šumanovića, doveli do lepote neslućenih razmera...