Nekad Fiskulturni tromeč, danas međudržavno takmičenje

Onomad su u Užicu organizovane 59. Međuopštinske omladinske sportske igre, koje su više bile međudržavne, jer su učestvovali i takmičari iz Crne Gore i BiH. Velika je i lepa to manifestacija, s tradicijom od 70 godina.

Prve, koje su se zvale Fiskulturni tromeč, organizovane su početkom avgusta 1954. godine u Prijepolju. Hiljade takmičara se, minulih decenija, našlo „pod zastavom” ove neobične smotre, iznedrila je ona i mnoge, docnije veoma uspešne sportiste.

Jedno vreme su je ratni bubnjevi prekinuli, a onda je ponovo krenula tamo gde je, prinudno, i zaustavljena.

I sve bi se završilo skromnim novinskim ili TV vestima, mladi sportisti bi u svoje varoši poneli medalje i lepe utiske, da se „Magazinu” nije javio beogradski ginekolog u penziji dr Sakib Šehović, jedan od 16 inicijatora ovog okupljanja studenata, sa željom da podseti na neke zanimljivosti nadmetanja Prijepolja, Priboja i Nove Varoši.

– Vreme entuzijazma, drugarstva, međusobne pomoći, predloga, ali i vreme skromnosti. Tako pamtim to doba i našu želju da, za vreme letnjeg raspusta, studenti organizuju sportske aktivnosti – otvara dnevnik uspomena dr Šehović. – Krajem 1953. godine na beogradskom Pravnom fakultetu održan je sastanak zavičajnog kluba studenata Prijepolja koji se potom preselio u restoran „Polet” na Cvetnom trgu.

Knjige kao medalje

Reč po reč, nizale su se ideje koje je novoustoličeni predsednik kluba Savo Kržavac pomno beležio.

– Ljudi, hajde da budemo praktični – rekao je neko iz grupice u „Poletu”. – Idućeg leta, 7. i 8. avgusta, u Prijepolju treba organizovati takmičenja u fudbalu, odbojci, stonom tenisu, šahu i, ako bude mogućnosti, prvi put u atletici.

Kad su se u leto 1954. okupili u Prijepolju, studenti su, zajedno sa ostalom radničkom i đačkom omladinom krenuli s pripremama prvih igara. Sem velike želje da se takmičari što bolje dočekaju, ničeg drugog nije bilo. Svi su davali moralnu podršku ovoj ideji, a materijalnu koliko je ko mogao. Tako je opština Prijepolje obezbedila knjige za osvajače prvih mesta, umesto da dobiju medalje, Građevinsko preduzeće „Rad” dalo je dva džaka cementa, a Atletski savez Srbije opremu za stoni tenis, priručnike za atletske sudije i štoperice za merenje vremena. Od Univerzitetskog odbora Saveza studenata u Beogradu stigle su 4.000 tadašnjih dinara. Hranu je svako poneo od kuće, a za smeštaj kako se ko snašao: u privatnim kućama, školskim učionicama, internatu.

– Niko se nije žalio na nedostatke. Naprotiv, nemaština je još više zbližila organizatore i takmičare, domaćine i goste, jer su se svi trudili da brzo reše probleme – seća se naš sagovornik. – Takmičari iz Priboja i Nove Varoši stigli su kamionima, a oni iz Pljevalja izostali su zato što je zatajio prevoz.

Domaćini su sami pripremali borilišta. Časlav Reljić je, uz pomoć omladine, uredio skakalište, Obrad Cvijović, sa srednjoškolcem Sinišom Nestorovićem, odbojkaško igralište, maturant Huso Musabegović šah i ostalo što je trebalo za ovo takmičenje. Eko Džandžanović prihvatio se obaveze oko fudbalskog terena, a Savo Kržavac i naš sagovornik, tada srednjoškolac, bili su zaduženi za atletsku stazu. Pomogle su i komšije iz Priboja: Dragan Nikačević, Ljubo Mojićević i Nemanja Kojadinović, kao i dvojica Novovarošana Dragoljub Purić i Ibrahim Musić.

Praznik cele varoši

Igre su krenule s puno nedostataka stručne prirode, ali s mnogo entuzijazma i dobre volje.

Kako je zabeleženo u monografijama, koje su kasnije izlazile povodom MOSI (autori Siniša Nestorović, Sreten Marušić, Muharem Mutabdžija i Radoman Irić), celo Prijepolje je izašlo na borilišta. Kako i ne bi: leto, stiglo toliko takmičara, nešto novo se događa u varoši za koju je ovo bio istinski praznik. Najviše posetilaca bilo je na fudbalskom igralištu i na atletskoj stazi pored reke Mileševke. Publika je bodrila takmičare, a ponegde i sama učestvovala u sportskim nadmetanjima.

– To je tačno – potvrđuje naš domaćin. – Kad bi se, recimo, trka na 3.000 metara privela kraju, poslednje stotine metara ušlo je na stazu desetine mladića iz publike, sa željom da pomognu svom favoritu Savu Kržavcu koji je vodio trku. Kad je bio pred ciljem, neko je na njega sručio kantu hladne vode, sa željom da ga osveži. To ga je toliko iznenadilo i „preseklo” da zamalo nije izgubio prvo mesto.

Prva mesta nisu bila najvažnija, iako su ih svi želeli. Najbitnije je da su varoš napustili zadovoljni uspešnim završetkom male sandžačke olimpijade, što se i pokazalo na zajedničkom veselju na kojem su, u kafani „Brijeg”, učestvovali takmičari i građani. Tada je dogovoreno da se druge igre organizuju u Priboju, 13. i 14. avgusta 1955. godine.

Savladale su igre razne prepreke, od čuvenog bratstva i jedinstva do vremena kad su ih zaustavili ratni sukobi na tlu bivše Jugoslavije. Sve su to prebrodile, i eto ove godine okupile oko 2.500 učesnika iz 35 opština s tromeđe, koji su se takmičili u 18 disciplina. Otuda nisu više međuopštinske, već međudržavne.

Ostale su kao svetionik s tromeđe, što im je jedna od mnogobrojnih vrednosti. U njima su uvek pobeđivali mladost i sportski duh, a da ne govorimo o plejadi sportista koji su tu učestvovali, a docnije se vinuli u sportske visine, poput fudbalera Ljubinka Drulovića, Mustafe Hasanagića i Branislava Drobnjaka, atletičara Slavka Kuzmanovića, rukometaša Velibora Nenadića, doajena atletike Draga Tomovića, košarkašice Drinke Milović...

BIRALI I „PRVI GLAS”

Uz sportske igre studenata s tromeđe, kako su popularno nazivane, bilo je i pratećih manifestacija. Jedna od njih bila je i „Prvi glas MOSI”, takmičenja solista narodnog melosa. Takmičili su se najbolji pevači amateri gradova učesnika. Za vreme otvaranja igara učestvovala su kulturno-umetnička društva, folklorne i pevačke grupe.