Tegla slatkog ili tegla slatka

Čitaoci su nam postavili nekoliko pitanja. Lektorka jedne izdavačke kuće pita nas da li je ispravno reći „tegla slatka“ ili „tegla slatkog“, misleći na poslasticu od voća kuvanog u šećeru (slatko od trešanja, slatko od šljiva itd.).

Pravilno je i jedno i drugo. Jezički korpusi pokazuju da se i u govoru sreću obe promene – i pridevska (slatkog) i imenička (slatka).

Imenica slatko je poreklom pridev: sladak, slatka, slatko (voće i sl.). Veza imenice sa pridevom je još uvek jaka, pa se nije izgubila ni njena pridevska promena – „Dodaj mi teglu slatkog“, „Ima li u slatkom oraha?“, „Ne preteruj sa slatkim.“ Itd. Međutim, kako se pridev osamostalio i počeo upotrebljavati kao imenica, to se ustalila i imenička promena: „Dodaj mi teglu slatka“ (kao: „Došao je iz sela“, „devojka visokog čela“ i sl.), „Ima li u slatku oraha?“ Itd. Kod imenice je došlo i do akcenatske promene – završno o je, za razliku od prideva, u imenici dugo – slatko (slatkoga).

Sličnu situaciju imamo i kod drugih poimeničenih prideva, s tim što negde dominira imenička promena (mada norma priznaje obe), kao kod imenice mlada (‘nevesta’): „Nabavili smo sve što mladi (mladoj, s dugim o) treba za venčanje“. Matematički termini kriva i prava imaju samo pridevsku promenu: „Nacrtaj pravu m i tačku M koja ne pripada pravoj m“, „Napisati jednačine pravih kroz tačku A na krivoj“.

***

Naša čitateljka L. Katić pita: „Da li je pravilno reći da je neko skrivio (saobraćajnu) nesreću?“

Starija normativistička literatura zahtevala je da se kaže da je neko kriv za nesreću ili da je izazvao nesreću, ali ne da je skrivio nesreću.

Jezička građa pokazuje da se ovaj glagol bezmalo sto godina javlja (stariji izvori bi rekli da li i duže) u tom prelaznom obliku – skriviti nešto (nesreću, smrt, krvoproliće, bombardovanje i sl.) i značenju ‘biti kriv zbog nečega, izazvati nešto loše, ravo, biti vinovnik nečega’. Nalazimo ga i kod naših najboljih stvaralaca i jezičkih znalaca. Tako Miloš Đurić, provodeći nas Kroz helensku istoriju, književnost i muziku, piše: „U njemu koji je skrivio toliku nesreću i bedu hor vidi samo cara-samodršca“. Kod Meše Selimovića u Dervišu i smrti čitamo: „Pita valiju zašto tako uporno brani kadiju Ahmeda Nurudina, koji je skrivio smrt ranijeg kadije“.

Razijanje prelaznosti kod izvorno neprelaznih glagola vrlo je stara pojava u srpskom jeziku, pa se i ovaj glagol uklapa u tu pojavu i ja mu ne bih prestogo sudila. Pustila bih da praksa ide svojim tokom.

***

Na kraju da odgovorimo na pitanje našeg čitaoca Gorana Đokića: „Da li je pravilno reći ‘da se ispune sve želje’ ili treba, kako i ja mislim, ‘da se ostvare sve želje’“.

Pravilno je i jedno i drugo – želje se mogu ostvariti, ali se mogu i ispuniti, jer jedno od značenja glagola ispuniti jeste ‘ostvariti se, obistiniti se’. Ispuniti se mogu i želje, i snovi, i maštanja, pa i slutnje, pretnje itd. U Pregledu srpske književnosti Pavle Popović piše: „A vrati je tek kad i Pir i Orest pristanu da ispune njene, vileničine želje“. Kod Andrića nalazimo: „Tako će se ispuniti vizija Njegoševih stihova: ‘Po tri pasa vrte se u kolo’.