Hiperbola u epskoj poeziji

Epske narodne pesme, kojima se u 19. veku divila učena Evropa, nastajale su tokom viševekovnog ropstva Srba pod Turcima. Njihova uloga je bila da sačuvaju veru naroda u vlastitu snagu kojom će, jednoga dana, ponovo povratiti slobodu. Te pesme su prepune stilskih figura i tropa možda su i najbolje od svega što je do sada ispevano na srpskom jeziku. Preuveličavanje ljudskih snaga, veština i hrabrosti likovima koje je narodni pevač opevavao, to jest hiperbola, najčešća je i najdelotvornija stilska figura. Hiperbolom se održavala luča nade u izbavljanje iz ropstva.

Jedan od prvih narodnih simbola otpora bio je Marko Kraljević i njegov konj Šarac („Ni boljega konja od Šarina, / ni od Marka boljega junaka”). Iako je Marko bio turski vazal i, kao vazal, poginuo na Rovinama 1396. godine, ratujući za Turke protiv vlaškog vojvode Mirčete, izabran je da u pesmi bude nešto sasvim drugo. Ne slučajno: Marko je bio kraljević, princ, sin kralja Vukašina, stradalog u jednoj od prvih bitaka protiv Osmanlija, Maričkoj bici, 1371. godine. Uz to bio je sestrić durmitorskog vojvode Momčila. Vukašin je bio žura (malen), a Momčilo neuporedivo krupniji. Kad je Momčilova ljuba oblačila Vukašina u Momčilovu odeću, narodni pevač se narugao Vukašinu: „Što Momčilu do koljena bilo, / Vukašinu po zemlji se vuče” (Ženidba kralja Vukašina). Narodni pevač je udesio da Jevrosimin sin bude sličniji ujaku nego ocu: „A Marko se turi na ujaka / na ujaka vojvodu Momčila.” Dovoljno da uđe u čitav ciklus pesama u kojima je, baš hiperbolom, isticana njegova snaga: „Diže Marko ralo i volove” (Oranje Kraljevića Marka) i veština megdandžije gde usmrćuje jačega od sebe: „Jao meni do Boga miloga / gdje pogubih od sebe boljega” (Kraljević Marko i Musa Kesedžija), zavapiće kad je u rasporenom Musi video „tri srca junačka”. Sagledavajući čitav ciklus pesama o ovom junaku, zaključujemo da je svojom pojavom i junaštvom sam po sebi bio čitav hiperbola.

Pesme u vezi s Kosovskim bojem su najlepše i sa ponajviše hiperbola. Narodnom pevaču je boj na Kosovu dao nebrojano junaka-uzora kako se bori za slobodu; među inim su Srđa Zlopogleđa, koji „Po dva i dva na koplje nabija / preko sebe u Sitnicu tura” (Srđa Zlopoglerđa) i Banović Strahinja, koji „Mane sabljom i desnicom rukom / pa dvanaest odsiječe glava”. No, najlepše hiperbole susrećemo u pesmi Kosančić Ivan uhodi tursku vojsku. Verovatno preobučen u askera, Ivan je hodao, uoči bitke, kroz turske redove i pamtio što je video; to prenosi, potom, Milošu Obiliću, sve u nadi da će car Lazar i velikaši oko njega shvatiti da je svaki otpor uzaludan. Ali nije pomoglo, jer se car Lazar već bio „privoleo carstvu nebeskome”. Dakle, Kosančić Ivan govori Obiliću da je turska vojska pritisnula i Lab i Sitnicu i doprla čak „od ćuprije do grada Zvečana / od Zvečana, pobro, do Čečana, / od Čečana vrhu do planine, / sve je turska vojska pritisnula”; preuveličavanje ide dalje: „Konj do konja, junak do junaka, / bojna koplja kao čarna gora, / a barjaci kao i oblaci; / da iz neba plaha kiša padne / nigdje ne bi na zemljicu pala / već na dobra konja i junaka.” Sve je to malo da bi se dočarala turska sila, pa Kosančić poteže za, verovatno, najsnažnijom hiperbolom u čitavoj našoj epskoj poeziji: „Svi mi da se u so premetnemo, / ne bi Turkom ručak osolili”. Uzalud, Lazar je s vojkom izašao pred Turke. A kako se završila bitka? Istorija nas uči da su Srbi, budući znatno malobrojniji, izgubili. U ovo se može s pravom posumnjati, jer se Bajazit, sa ocem Muratom, bratom Jakubom na tabutima i ostatkom ratnika odmah povukao u Malu Aziju, dok su, svedoče hronike, sve katedrale u evropskim prestonicama zvonjavom proslavile pobedu „hrišćanskog oružja”. Kojeg hrišćanskog! Isključivo je na Polju Kosovu ratovalo srpsko oružje, a Evropa je mogla, da je htela, da preokrene tok istorije. Ali nije, bio je to svojevrstan proksi rat u kojem je trebalo Srbi da ginu. Bitka je, može se reći, završena remijem: turska vojska je znatno iskrvarila i povukla se na istok, a Srbija je još 70 godina posle bitke, sve do pada Smedereva, 1459. godine, opstajala kao država s razvijenim rudarstvom i trgovinom. Njome je vladala udovica cara Lazara i njihov sin despot Stefan Visoki, kasnije kneževi iz loze Brankovića. Da je uistinu bila porobljena, to se ne bi moglo desiti.

U ime viših ciljeva

A onda su nastala vremena hajdučka. Pojedinačna junaštva su se pretvorila u kolektivan otpor hajdučkih družina koje su iz busija prepadale turske karavane sa opljačkanim žitom i stokom ili robljem, činili epska junaštva, pa se i narodni pevač prilagodio novom vidu otpora. U hajduke su odlazili najodvažniji, kadri „konja stići i konju uteći / i na strašnom mjestu postojati / i za golu sablju uhvatiti”, kako je to pevač hiperbolom upečatljivo naslikao. U pesme koje su guslari i gusle javorove raznosili po porobljenoj raji uselili su se: Bajo Pivljanin, Starina Novak, Mali Radojica, harambaše Gavran i Kostreš, Stanoje Glavaš (toliko omiljen da umalo u Orašju nije izabran za vođu Prvog srpskog ustanka), Veljko Petrović... Gotovo je svakom u pesmi oslikan portret iz kojeg se vidi da su hajduci bili ljudi posebnog kova, da su prezirali smrt u ime viših ciljeva.

Stari Vujadin, uhvaćen u gori sa oba sina, hrabri sinove da ne odaju druga nijednoga, ni jatake „gdje smo zimovali”, ni krčmarice mlade „kod kojih smo rujno vino pili”, iako zna kakve ih muke i, najzad, smrt u prokletom Lijevnom (Livno) čekaju. Omiljen lik narodnog pevača je Starina Novak, koji iako star odlazi u hajduke, jer „a kadar sam stići i uteći” (Starina Novak i knez Bogosav), što će pokazati u jednom boju s Turcima u gori Romaniji (Starina Novak i deli Radivoje). Kroz jednu rafiniranu gradaciju: „Što propušća deli Radivoje, / dočekuje mladi Tatomire, / što uteče mladom Tatomiru, /dočekuje dijete Grujica,; što propusti dijete Grujica, /to dočeka Starina Novače.” Gradacijom je implicitno nagoveštena i hiperbola, jer mimo Novaka ne prođe nijedan, pa „Sve po gori isjekoše Turke, / ne ostade oka za svjedoka”. Znao je narodni pevač da veliča i nagradi hajdučke podvige kao u pesmi Kostreš harambaša. „Kad po gori povješaše Turke, / uzeše im ruho i oružje, / pa veseli na kulu odoše, / te sjedoše piti mrko vino – / sve u zdravlje Kostreš harambaše.”

Slepi guslar

Najzad, narodni pevač nije umukao ni kad „Grom zagrmi na Svetoga Savu / usred zime kad mu vrijeme nije”, to jest u ustaničkim vremenu nastalom početkom 19. veka. Najistaknutiji pevač i hroničar Karađorđeve bune beše slepi guslar Filip Višnjić iz semberskog sela Međaši. On je u 12 pesama opevao glavne bojeve protiv Turaka, tako dobro da se i danas javljaju sumnje u njegovo slepilo. Najverovatnije je slušao priče ustanika i, budući veoma darovit, pretvarao u izvrsne pesničke slike. U njegovim pesmama nema previše hiperbola, nije više bilo potrebe za njima, jer je čitav narod ustanički postao hiperbola: iako malobrojniji i slabije naoružani, ustanici su, sve do Čegra, činili čudo od junaštva na svakom koraku.

Rečju, hiperbola u pesmama je bila ta koja je veličala i uvišestručavala realnu snagu naroda u očekivanju trenutka kada će ona eksplodirati, kad dođe vreme da „niče raja ko iz zemlje trava”.