Slava Bogu!
Исидора Масниковић (Фото Небојша Бабић)
Možda nije nosio Olimpijsku vatru, ali ju je poput najjačeg požara rasplamsao na tronu Olimpa, u prestonici najdugovečnije sportske fešte, u centru Evrope, nekada pravične, nekada dželatski nastrojene, uzviknuvši – „Slava Bogu!”. „Slava mu!”, gotovo jednoglasno, ujedinjeno, emotivno, strastveno, svim srcem, poput molitve, ponavljali su žitelji Srbije koje je veliki Novak Đoković možda prvi put u istoriji ujedinio, okitivši se zlatnom olimpijskom medaljom, ne samo za sebe, sebično, već za Srbiju iz koje je potekao i koju sa ponosom u srcu nosi. Ogrnuvši se srpskom zastavom kao svetinjom i najdražom relikvijom, zaigrao je Nole srpsko kolo, osvojivši i one neosvojive i neverne, prenoseći, poput još jednog nezaustavljivog požara, koji kad krene ruši sve pred sobom – ljubav, patriotizam, čast i veru... ne samo društvenim mrežama, već čitavim svetom koji je ovaj kadar za večnost dobro upamtio!
Igrao je Nole za Srbiju, za izmučen narod, za njihovu sreću i urušeno dostojanstvo... Radovali smo se i posle dugog niza godina bili ponosni na našu tradiciju, korene, identitet. I to baš u trenutku kada smo sumnjali u sebe, kada strahujemo za čist vazduh i rodno tlo, kada je čitav svet uperio prst na nas i svojim oštrim, nezasitim, gladnim kandžama krenuo u pohod, kada smo mislili da smo izgubili svaku bitku. Baš tada, pojavio se on, sila iz svemira, jači no ikada, rizikujući, boreći se, ne predajući se, kao lekcija za sve nas koji pokleknemo i posle najmanjeg pada... Gotovo da nema osobe koja nije ovu radost, to malo sreće u monotonim i teškim životima, podelila na svojim profilima... I prokomentarisala – „Nole je više doprineo da se ljudi na Balkanu ujedine u poštovanju nego svi političari u poslednjih trideset i kusur godina”. „Ponosni smo na Novaka Đokovića i volimo ga kao da nam je rod rođeni”....
Ovaj uporni, vredni čovek iz naroda održao nam je lekciju – višedecenijski, mukotrpni rad isplati se više no bogatstvo preko noći i na tuđim plećima. Svi oni koji su te večeri, 4. avgusta, izašli na ulice Srbije, proslavljajući uspeh najvećeg sportiste na svetu, ali i oni koji su se libili da igraju za boje otadžbine, treba ovog da se sete – lepo je kititi se tuđim zlatom, ali je još lepše za njega boriti se, svojim radom, odricanjem, i verom... Ne kaže se za džabe – trud se kad-tad isplati, a nerad, prevara i tuđe bogatstvo teško nosi, uz nemiran san i pravdu božiju! Zato dobro razmislite kad na usnama uzvikujete – Bog je veliki!
Da je svakoj sreći kratak rok trajanja posvedočili su i oni koji su mračili i oblačili, hendikepirani da spoznaju uspeh, zavidni i limitirane emocionalnosti. Hulili su, skriveni iza svojih robot avatara, prenoseći zlobu i nezadovoljstvo ličnim životima. Neki su tražili nekakvu svemirsku neosnovanu pravdu za trenere iz prošlosti, neki su vređali, nečasno i nesportski Novakovog protivnika, ne uvidevši da su upravo takvim stavom ogolili svoju nemoć i ličnu frustraciju. Časno je i pobeđivati, i gubiti. Pravilo i neminovnost jednog nam datog života! A oni mediji koji su, u svom stilu, prostački i jadno, komentarisali pobedu Novaka Đokovića na svojim naslovnim stranama, pokazali su koliko su mali, jadni i nemoćni. Oni koju su se sladili ovakvim naslovima verovatno nisu prijatelji čitalaca, sporta, našeg tenisera, Srbije, ali i sebe samih.
Neki su letnje zatišje i strastveno navijanje iskoristili da pređu u drugi tabor. Medijski transferi potvrdili su još jednom da novac vrti tamo gde burgija neće. Toliko o slobodarskim umovima, ideologiji i borbi za „časno novinarstvo”... Želimo im nove dobre rejtinge, u inat „kraljici šera”, a Novaku Đokoviću još mnogo uspeha, prizemnosti, dobrodušnosti, čovečnosti i dečačke razdraganosti... On nam je lekcija za sve!
U NOVOM "KADRIRANjU", U PETAK, 16. AVGUSTA, U "TV REVIJI" PROČITAJTE KAKO SU TELEVIZIJE ISPRATILE DOČEK NAŠIH ZLATNIH SPORTISTA