Podržava bliske ljude glasno

Susret sa Zagorkom Aleksić, autorkom nedavno objavljenog romana „Naši ljudi”, poslanicom u Narodnoj skupštini Republike Srbije od 2020. godine, bio je neočekivano prijatan.

Koliko god se trudila da bude suzdržana, „politički” korektna, vranjanski temperament se nije dao obuzdati, a kada je isplivao na površinu, onda je razgovor dobio i onu lepu lirsku notu.

Primećujemo na početku razgovora da je ova šarmantna tridesetsedmogodišnja majka dve devojčice bez šminke, veđe prirodne, osmeh spontan, haljina na njoj poput onih iz modnih časopisa pedesetih, za koju nam reče: „Obukla sam je specijalno za ovu priliku.” Lep gest.

Pozitivno nacionalno osećanje

Zagorka je rođena u Podgorici, odrasla u Vranju, živi i radi u Beogradu. Dilemu nema, ona je, kako kaže, sto posto Vranjanka:

– Iz Podgorice su mamini roditelji, tu sam provodila raspuste, tatini su iz Zubinog Potoka, a ja sam Vranjaka. Tu je moja porodična kuća, sve dobro i loše vezuje me za taj grad. Ponosna sam što sam Srpkinja i to mi je važna identitetska odrednica. Verujem u pozitivno nacionalno osećanje koje ne ugrožava i ne umanjuje značaj drugih. Mislim da nam treba više kulturnog nacionalizma, onog o kojem je pisala Isidora Sekulić.

Izbor Zagorkinih roditelja, koji su se upoznali u Prizrenu dok je majka studirala, bilo je Vranje, njen je Beograd, za koji kaže:

– To je grad koji izvuče iz tebe ono što jesi. Poslovno i porodično sam vezana za ovaj grad, ne bih se vraćala u Vranje. Iako smatram da je s malom decom lakše biti u malom gradu, čini mi se da je za nijansu humanije. Podržavam ljude koji se posle studija ili nekog stepena poslovne ostvarenosti vrate u svoje gradove ili sela. To su hrabre odluke i veliki doprinos našem društvu.

Dolazak u prestonicu na studije bio je velika prekretnica u Zagorkinom životu. Opredelila se za politikologiju, koja pruža široko opšte znanje. Zanimljivo nam je bilo da čujemo kako se jedna mlada devojka odluči za posao političarke.

– Ne odlučujemo se u životu kao na filmu ili u književnosti. U stvarnosti su epohalne odluke zapravo retke. Život nam da situaciju i smesti nas tamo gde treba da budemo. Ostalo je naš izbor. Politika je mnogo važna, utiče na svaki segment čovekovog života. Politika je moć spajanja, ali češće razdvajanja. Neke velike političke šizme uticale su na moje blisko okruženje – kaže naša sagovornica i dodaje da je 2009. godine upoznala Dragana Markovića Palmu.

– To je čovek koji spaja ljude, koji teži jedinstvu. Njegovo poimanje politike je krajnje jednostavno – cilj je da građani žive bolje. Puno sam naučila radeći s gospodinom Markovićem o međuljudskim odnosima, postavljanju prioriteta. Zahtevan je, kritikuje, ali ne poznajem osobu koja ima takvo razumevanje za saradnike. Petnaest godina sam u Jedinstvenoj Srbiji, to nije mali staž. To je stranka koja ima autentični socijalni program koji se konstantno unapređuje.

Ključna pomoć baka i deka

Udala se i nastavila sa studijama, došla je i starija ćerka, trebalo je sve uskladiti.

– Do izražaja su došle organizacione veštine, plus dobra volja baba i deda – priznaje Zagorka i primećuje da baba i deda „servisi” poslednjih godina izlaze iz mode.

– Ne mislim na ljude kojima roditelji iz nekih objektivnih razloga ne mogu da pomognu, nego na svestan izbor – ne žele sopstvene roditelje u odgajanju svoje dece. I to se servira kao neka tekovina emancipacije, osvešćenog pojedinca. Daleko od toga da smatram da vaspitanje dece treba prepustiti babama i dedama, ali treba imati poverenje. Ako nemamo poverenje u one koji su nas odgojili, kome ćemo da verujemo. Savremeni čovek malo veruje porodici, okruženju, na kraju se pita da li veruje sebi i stalno preispituje svoje odluke i poteze. To se duboko odražava i na današnje roditeljstvo.

Poslanica ne zanemaruje svoj porodični život. U to nas je uverila trogodišnja Anastasija, devet godina mlađa od starije ćerke Sofije.

– Trudimo se da sa ćerkama provodimo kvalitetno vreme. Interesovanja, suprugovo za muziku, moje za pisanje trpela su godinama, ipak, kad nešto želiš, nađe se vremena. Važno je postaviti prioritete i naći meru. Brak traži strpljenje i kompromise i iste ili slične životne ciljeve – kaže naša sagovornica.

 Ona aktivno učestvuje u odboru za prava deteta.

– Vršnjačko nasilje je ozbiljna tema. Preko veštačke inteligencije mladi kroz svašta prolaze, treba se tome odupreti – napominje Zagorka, koja kada su njena deca u pitanju, insistira na disciplini.

– Dete mora da zna po kojim principima se funkcioniše u porodici i šta su vrednosni orijentiri u porodici, mora da zna za jasne granice i mora da zna da je bezgranično voljeno. Nisam pristalica roditeljstva po principu „u doba moje babe se radilo tako i tako”, nisam ni za krajnosti koje se serviraju danas. Čitamo mišljenja i sugestije raznih samoprozvanih ili zaista priznatih stručnjaka, ispovesti majki, ispovesti očeva, ugao bake, učiteljice ili vaspitačice. Mnogo je sadržaja, ali je premalo prave edukacije. Trudim se da pročitam i eventualno usvojim stavove koji su relevantni, potkovani znanjem, iskustvom i zdravim rezonovanjem, napominje naša sagovornica, koja je našla vremena i za pisanje romana za koji je književni kritičar dr Mileta Aćimović Ivkov rekao da je društveni, istorijski i porodični, koji traži dosta pažnje, strpljenja i emotivne snage.

Roman je nastao 2019. godine.

 –Ceo život pišem nešto u četiri zida. Bilo mi je potrebno da ta svoja društvena zapažanja pretočim u roman. Od prve verzije do objavljivanja prošlo je pet godina. Bilo je potrebno da neke ideje sazru. U međuvremenu se desilo mnogo toga. Postala sam poslanik, rodila sam drugo dete. Romanu sam se vraćala kada stignem, uglavnom noću. Onda sam upoznala Enesa Halilovića, našeg pisca, koji se prihvatio uredničkog posla. Nastojala sam da kroz prikaz dve kulturno i ekonomski različite porodice tematizujem neka ovdašnja iskustva. Interesuje me prostor s kojeg potičem, sa svojim specifičnostima – zaključuje Zagorka i dodaje da s godinama sve manje priča, a više sluša.

– Svaka priča o sebi mi je na granici nečega što se zove dobro vaspitanje. Previše „ja” narativa je oko nas. Zaboravili smo da slušamo jedni druge.

Sprema se za svaku sednicu

– Biti izabran na javnu funkciju je odgovornost. Najpre u ponašanju. Spremam se za svaku sednicu. U izlaganju se trudim da pričam o temi, tački koja je na dnevnom redu, koju sam izabrala ili za koju sam zadužena. Vreme je ograničeno, trudim se da leksika bude primerena, da govorim koncizno i jasno. Građani od nas očekuju uvide, očekuju efikasnost, pa i primerenu kritiku. Naš rad se odvija i van plenuma, naše obaveze su i u odborima. Ipak, ništa to nema smisla bez kontakta s građanima. Suština našeg posla je prepoznavanje potreba građana i rad koji je njima u interesu – zaključuje Zagorka Aleksić.

Ranije je bila odbornica u Skupštini grada Beograda ispred koalicije SPS – Jedinstvena Srbija.

Vreme za prijatelje

Uprkos brojnim obavezama Zagorka se ponosi prijateljstvima koja traju dvadeset, pa i tridesetak godina.

– Nemam ih puno. Prijateljstvo se gradi, ponekad i trpi, nije uvek udobno i neopterećujuće. Retki su oni koji žele da podele sreću i da učestvuju u njoj. Takve tražim i hvala Bogu našla sam ih. Podržavam bliske ljude vrlo glasno i radujem se s njima. Slaba je vajda od tihe podrške – kaže Zagorka Aleksić.