Šta je ovo tata?

Dok sam vozila nedavno gradom, trgao me je natpis na jednom bilbordu. Pisalo je: „Marija ne brini“. Pomislila sam u trenutku da me je vrućina potpuno porazila, ali sam sutradan, na nekoj drugoj lokaciji spazila: „Žarko ne brini“. Shvatila sam da to nije nikakva reklama, posebno kada sam u dnu bilborda pročitala ime Julije Kasteluči. Reč je dakle o umetničkom radu (realizovanom uz podršku agencije Super Dot). Nekako istovremeno, u raznim delovima Beograda postavljeni su i bilbordi Peđe Neškovića: „Ovo nikad nije bilo“. Imali smo nedavno priliku da vidimo i Neškovićeve bilborde „Vreme (ni)je stalo“, o kojima je i bilo reči na ovim stranicama. Mesta bilborda menjaju se iz nedelje u nedelju, a šta je svrha umetnosti u javnom prostoru i predstavljanje dela na ovaj način razgovarali smo sa Julijom Kasteluči i Predragom Peđom Neškovićm, inače laureatom „Politikine“ nagrade.

Rad „Ovo nikad nije bilo“ (podrška galerija Ozon) koji se sada našao i na reklamnom mestu nastao je davno i naravno slučajno.

-Motiv za nastanak ovog rada je čovek koji živi u vreme rata i mora da to  obeleži. Bogdan Tirnanić i ja smo sedeli tamo negde devedesetih godina prošlog veka u kafani “Proleće”. Preko puta stiže jedan, nosi kantu sa krečom i napiše na valovitom limu, nekim svojim curećim rukopisom: Ovo nikad nije bilo. Posle je Ivan Šijak fotografisao Tirketa i mene, u odelima i kravatama, kako sedimo i pušimo ispred te rečenice. Fotografija posle objavljena u knjizi istog naziva koju je napisao Branislav Dimitrijević. Ta rečenica se upila u moju ličnost kao neko odobrenje. Taj je čovek posedovao mišljenje koje je izbacio kroz kreč. Ljudi mi dođu u atelje i kažu: napravi nam nešto što si video. A on je došao do toga da ga vide drugi. Odobravam tu akciju koja mi je pomogla da deo svog rada uklopim u njegovo mišljenje. Nikada me neće upoznati niti videti knjigu sa tim naslovom. Tako se on vidi iako ne znamo ko je, niti on zna da se vidi, kaže Peđa Nešković.

Umetnica Julija Kasteluči polazi od toga da njena dela imaju potencijal da deluju na osećanja. Da ono što stvara i emituje pobudi neku vrstu promene u ljudskim emocijama i ljudskom umu. Po rečima Jovane Stokić kustoskinje ove umetničke  instalacije , Julija Kasteluči je započela ovaj projekat iz lične perspektive, suočavajući se sa sopstvenim brigama i strahovima.

-Na zidovima svoje sobe, svakodnevno je pisala “Julija, ne brini”, pronalazeći umirenje u ovim rečima. Ova intimna praksa se proširila na njen uži krug, gde je delila poruke poput “Mama, ne brini” i “Tata, ne brini” sa porodicom i prijateljima. Ove poruke u javnom prostoru nose jednostavnu, ali snažnu poruku: “Ne brini”. Kada su postavljene na bilbordima, one postaju univerzalni poziv na empatiju i saosećanje, podsećajući prolaznike na značaj brige za druge, ali i za sebe, piše Jovana Stokić. 

Na pitanje kako prolaznici, prosečni konzumenti umetnosti mogu da prepoznaju da li je na bilbordu reč o umetničkom delu ili nekom “marketinškom triku”, Julija Kasteluči odgovara:

-Ne znam kako publika prepoznaje i pravi razliku, zato što svako prepoznavanje i iščitavanje svega onoga što čovek vidi, čuje i doživi,  je vrlo individualna i intimna stvar, postoji više nivoa na kojima se odvija i zasniva taj proces, kompleksna je to stvar kako ljudi prepoznaju i iščitavaju život pre svega, a onda i sve ostale elemente od koga se život sastoji.  Po meni se umetničko delo  prepoznaje po svojoj energiji, nameri i dometu i po onome na čemu se zasniva vaša praksa, vaša poetika, pa i estetika rada iza kog stojite. Ako publika sama ne prepozna razliku, ono što se neminonvno može prepoznati  je to da su ovi bilbordi utopljeni u reklamni prostor manje šareni, manje agresivni i manje odlučni u svojoj nameri da nam prodaju neki proizvod. To je gotovo sigurno da se može prepoznati na prvu, a svako drugo  dublje prepoznavanje i iščitavanje je intimni čin, kaže umetnica.

Zašto je potrebno da umetnost na ovaj način izlazi u javni prostor? Da li je tako osigurana dostupnost većem broju ljudi, privlačenje pažnje, zapitanost..

“Ne mogu da generalizujem i dam odgovor na pitanje šta je cilj umetnosti na bilbordima, svako polazi iz nekog svog mesta i intencije.

U mom slučaju cilj  je radikalna empatija. Koristila sam se tekstom kao performativnim medijumom, svesna moći jezika i onoga kako se on može upotrebiti i pobuditi ljudska osećanja. 

Cilj je i premošćavanje jaza između privatnog i javnog, ličnog i univerzalnog samim činom pisanja rukom, naizgled svima poznate rečenice, gotovo personalizovane uzrečice, prenosi se osećaj bliskosti čineći poruke još relevantnijima u kontekstu javnog prostora i transformaciji društvenog pejzaža”, objašnjava Julija Kasteluči. 

Za Peđu Neškovića, umetnost je uvek radost i veselje, “čak i kad opominje”. Za ovog umetnika prezentovati umetnost znači putovanje po raznim prostorima.

“Po zidovima, po kućama i stanovima, po galerijama i muzejima, u bankama, u školama, u hotelima, umetnost je na raznim mestima. Slike se stavljaju na predmete, štampaju i prodaju masovno, slike su svuda. Umetnici se bore da saznaju novi način da ih prezentuju. Pa je bilbord tako i ponajbolje mesto zbog masovnosti gledalaca i načina gledanja. Jedna kolekcionarka me pitala, a čemu sad to? Pa kažem da sam to uradio za ljude koji gledaju. Recimo otac i sin, osam godina putuju autom, ništa se ne dešava, samo zvuci. I onda mali sedi i gleda i pita: Šta je ovo tata? Umetnost je pitanje: šta je ovo tata?”.