Strah od visine

Stajati na litici ili vrhu nebodera nelagodan je osećaj samo po sebi. Za one koji imaju i strah od visine i običan izlazak na terasu može da bude traumatičan i da izazove vrtoglavicu i strah. Akrofobija, stručni naziv za nerealni strah od visine, dovodi do fizičke reakcije koju osoba ne može da kontroliše.

Zato je i život ovih ljudi otežan i ograničen u mnogim situacijama jer se oni trude da izbegnu mesta i događaje na kojima bi mogli da dožive napad panike.

Od uznemirenosti do panike

Psiholozi se slažu da je akrofobija specifična. Sve druge fobije nastaju od petnaeste do dvadesete godine, dok se strah od visine pojačava u kasnijim godinama života, a razlog je što su stariji ljudi svesniji opasnosti. Uz to, s godinama se gube fizička snaga i osećaj za ravnotežu, pa i to pojačava strahove.

Uzrok pojave ovog straha nije lako odrediti. Neki psiholozi veruju da je on urođen zbog nagona za samoodržanjem, dok ima i onih koji objašnjavaju da je posledica stresa i trauma.

– Specifične fobije predstavljaju naučeni oblik ponašanja, pa se nastanak akrofobije može objasniti na više načina. Iza njega može da se nalazi neko traumatsko iskustvo. Na primer, osoba koja se ranije nije plašila prelaska preko visokih mostova može tokom takvog jednog prelaska zastati i gledati s visine. Pri gledanju nadole mogu se osetiti blaga vrtoglavica i uznemirenost. Ove reakcije kod nekih ljudi mogu prerasti u stanje anksioznosti ili paničnog napada. Osoba pri svakoj sledećoj situaciji gledanja nadole s određene visine ili razmišljanja o istoj može doživeti patološki strah – objašnjava diplomirani psiholog Maša Stevanić.

Učenje po modelu predstavlja drugi oblik kojim se objašnjava pojava straha od visine, dodaje naša sagovornica. Na taj način, dete može preuzeti ponašanje roditelja koji izbegava da priđe prozoru ili boravi na terasi i ne prilazi ivicama ili panično reaguje kada se nađe na višespratnoj garaži. Roditelj pri tome i upozorava dete da je opasno penjati se na merdevine i plaši ga na razne načine. Ovaj oblik učenja dete preuzima, što dovodi do nastanka akrofobije.

Ona podseća i da svako ponašanje koje je nagrađeno ima tendenciju da se ponavlja. Ukoliko osoba koja se plaši visine pri pomisli o prilasku balkonu ovu situaciju izbegne i napusti prostoriju, biće nakratko oslobođena anksioznosti. Ovakva reakcija dovešće do toga da se izbegava svaka potencijalno stresna situacija. To će pojačati strah i još više učvrstiti fobiju od visine.

Problem, naime, izlazi na videlo onda kada se životne okolnosti promene, ako osoba koja se plaši visine dobija novi posao na sedmom spratu poslovne zgrade sa staklenim prozorima ili se preseli u stan koji se nalazi na petom spratu zgrade. Tada poslovno i socijalno funkcionisanje biva otežano ili potpuno onemogućeno, što ima značajne posledice na život te osobe.

Jedan od načina je da psihoterapeut i osoba s ovim problemom zajedno sastavljaju listu u kojima to lice oseća fobični strah, od najmanje do najviše zastrašujućih.

Opasne situacije

Kao kod prelaženja na viši nivo, kada savladaju manje opasnu situaciju toj osobi se postepeno vraća vera u sebe, stiče samopouzdanje da ide dalje. Tako se smanjuje postepeno patološki strah i on s vremenom nestaje. Ovo izlaganje pacijenta situacijama povezanim sa strahom od visine može se sprovoditi u imaginaciji ili uživo.

Tehnika modelovanja se odnosi na usvajanje novih, adaptivnijih ponašanja i načina razmišljanja nekog uzora, obično psihoterapeuta. Tokom seanse, psihoterapeut demonstrira kako se suočava s iracionalnim strahom od visine, pri čemu pomaže klijentu da posmatranjem i imitiranjem isto primeni i usvoji.

Bihejvioralni tretman se nekada može sprovesti i tokom višesatne seanse i podrazumeva sve faze tretmana – dijagnostiku, edukaciju, primenu produženog izlaganja i uspostavljanje daljeg plana koji će osobi s ovom fobijom pomoći da željenu promenu uvežbava i održi kroz vreme.