Neću jesti, da budem lepa

U današnje vreme, sa napetošću ubrzanog života, problemima ali često i modom, i kod nas je sve više „bolesno mršavih”, kako sredina zna da okarakteriše, ali i pregojaznih osoba, kakve smo donedavno uglavnom viđali u zemljama koje su prve prihvatile kulturu instant hrane i života. Lako je zaključiti da je pitanju poremećaj u ishrani. Retko kome, međutim, pada na pamet da u pitanju iza tih pojava stoji psihički problem.

Šta su poremećaji ishrane i kako ih prepoznati,  pitali smo psihologa sanju Bratinu.

„Najpoznatiji poremećaji ishrane su: anoreksija, bulimija i prejedanje. To su ozbiljne, ali izlečive psihičke bolesti. Vrlo često se pojavljuju zajedno sa drugim poremećajima, najčešće sa depresijom, zloupotrebom supstanci, anksioznim poremećajem i poremećajima ličnosti”, kako kaže.

Iako je bolest izlečiva, međutim, rizik od smrti je sastavni deo ovog poremećaja. „Smrt kod anoreksije i bulimije, na žalost, spada u ishode koji su očekivani, oko šest odsto pacijenata umre od posledica ovih problema”, dodaje. Postoje neke procene, po podacima koje je prikupljala, da oko 70 miliona osoba širom sveta pati od određenih poremećaja ishrane. Čak 10 odsto dijagnostifikovanih pacijenata je mlađe od 10 godina, trećina obolelih od ove bolesti su mlađi tinejdžeri i imaju između 11 i 15, a najviše,  njih, čak 43 odsto su mladi  od 16 do 20 godina. Posle dvadesete, po tim podacima, oko 14 odsto ljudi ima ovaj poremećaj.

„Najčešći uzrok pojave ovih problema je nezadovoljstvo svojim telom i izgledom. Po istraživanjima kojima sam se bvila, 40 do 60 odsto devojčica je zabrinuto u vezi svoje težine i pre 12 godine života. Šta je to što tako rano toj deci daje informaciju da je njihova težina neadekvatne? Verovatno to stiže od nekud iz njihovog neposrednog okruženja. Jer,nikad se dete od sedam godina ne probudi jednog dana i tek tako samo sebi kaže o se ne probudi jednog dana i kao dete od sedam godina i kaže: ‘Juuu, odjednom vidim da sam debela’. Od nekoga mora da je to čulo. Često možete i sami čuti izuzetno toksične i destruktivne komentare roditelja i ostalih iz okruženja dece i mladih. Citiram komentar oca upućen devojčici od četiri godine, koja danas kao pacijent i dalje misli da je sa tridesetak kilograma debela: ‘Vidi kako si debela, već imaš celulit’. A to je dete koje isti roditelji hrane i ako je moguće da u tim godinama ima celulit, to je uglavnom zbog načina na koji ga hrane. A da ne govorim o onim raznim uvredljivim komentarima, tipa: debela stoko, krme, prase…. Znači imamo najrazličitije načine na koje nekako saopštavamo, a da nismo do kraja svesni toga, nešto što kaže tom detetu: „Nisi OK”. Tako da je pitanje navika u ishrani pre svega pitanje kulture ishrane porodice i okruženja”, kako kaže sagovornica.

Alarmi za poremećaj ishrane

Zato su i razgovori sa roditeljima deo terapija koje se sprovode da bi se takvoj deci čija je psiha u razvoju pomoglo. Šta su alarmi na koje obraćamo pažnju kada sumnjamo da neko pati od poremećaja ishrane?

Stalno preskakanje obroka – ta osoba će retko sesti i jesti sa porodicom i konstantno će nalaziti najrazličitije, čak i  kreativne načine da izbegne obrok za zajedničkim stolom i nalaziće sebi 1001 izgovor, tipa: Jeo sam na poslu, Jela sam u školi, Jela sam upravo pre nego što ste vi došli. Simptomatično je i spremanje sopstvenih obroka uz izbegavanje uobičajene hrane zajedničkih obroka. To ne znači da neko ko hoće da bude vegetarijanac, naglašava psiholog, pati od poremećaja ishrane zato što sprema odvojeno od onih koji jedu meso. Već se to odnosi na nekoga ko, ustvari, govoreći da će sebi da spremi, nikad ništa ne jede.

Vidljiv znak je i neprekidno držanje strogih  dijeta, prihvatanje veoma restriktivnih načina ishrane. Na primer, kad neko jede se samo povrće, uz obrazloženje da u voću ima šećera. Ili ne jede ništa u čemu postoji masnoća, kao što su razna mesa i ribe, slanina, čvarci..

„Povlačenje od uobičajenih socijalnih aktivnosti  je još jedan znak. Na primer, devojčica koja odjednom prestaje da izlazi napolje, da se bavi sportom, da se druži sa drugima, da razmenjuje informacije. To vam je i inače simptom koji izaziva i traži pojačanu pažnju, pa sad i ako nije poremećaj ishrane, neki jeste i obratite pažnju. Na listi alarma su i konstantno žaljenje na debljinu, svakodnevni razgovori o mršavljenju. Takođe, često proveravanje izgleda u ogledalu i traganje za manama uz reči ‘Grozna sam, užasna, debela sam... Ko mene takvu opšte može pogledati’. To su jako teške i samoporažavajuće, samokritične misli i ideje pri pogledu na neki, određeni deo tela koje za tu osobu postaje samo figura, dok telesno zdravlje pada u drugi plan.” kaže Bratina.

Upotreba suplemenata, laksativa ili biljnih proizvoda isto su razlozi za gubitak težine, kao i preterano vežbanje. Sve to može dovesti do anoreksije čiji uzroci, inače, mogu biti i i druge prirode. Često do poremećaja ishrane dolazi kod dece kad ima porodičnih problema kao što je i razvod roditelja i kad odbijaju hranu.

Do druge vrste poremećaja – do prejedanja i do bulimije dolazi često i posle dugog gladovanja i anoreksičnih faza. Bulimija što na latinskom znači „vučja glad” predstavlja napade prejedanja posle kojeg najčešće sledi povraćanje kao naknadna psihička kontrola tih napada. Najčešće se javlja kod mladih od 17-18 godina, po svetskim podacima. Ponovljeno uzimanje velike količine slatkiša ili veoma masne hrane, može dovesti do preterane promene težine, do oštećenja na zglobovima i prstima, do kvarova na zubima i oštećenja njihove gleđi, koju inače svi poremećaji ishrane mogu da izazovu. U prejedanju je glavni simptom kada neko stalno jede velike količine hrane, kod bulimije napuštanje zajedničkog obroka zbog odlaska u toalet. U oba slučaja se jede i u tajnosti. Sa svim tim su vezani i izrazi depresije, gađenja, stida i krivice u vezi sopstvenih navika u ishrani, tipa „Kakav sam kreten, Kakva sam budala, kakav sam idiot”, što svedoči o negativnoj energiji.

„Glavne posledice ovih poremećaja su narušeno zdravlje, depresija, anksioznost, suicidne misli i ponašanje, kod dece problemi u rastu i razvoju, a zloupotreba supstanci kojim takva osoba želi sebi da pomogne, kao i narušeno zdravlje, mogu dovesti i do smrti. Zato se poremećaji ishrane leče multidisciplinarno. To znači da se sa psihoterapijom, kod težih poremećaja obavezno paralelno uključuju i lekari i farmakoterapija, kao i nutricionisti. U težim slučajevima se oštećeni hospitalizuju. Lečenje nije brzo, ali kada se preduzme u većini slučajeva je uspešno”, kaže Sanja Bratina.