Dželadin je plakao za Srboljubom

Listajući „Ilustrovanu ratnu hroniku” koja je objavljena 13. marta 1913. godine naišli smo na jednu priču iz Velesa. Ona govori o o događaju iz 1909. godine koji je epilog dobio nakon ulaska Srpske vojske u Veles.

U tom gradu živeo je neki Dželadin, što bi danas rekli lokalni moćnik. On je oteo Acku, ćerku Pančea Gočevića i odveo je u njegov harem, gde su već bile dve bule. Ackin otac nije mogao da spasi svoju ćerku. Ona je ostala na milost i nemilost Dželadinu, kojem je 1912. godine rodila muško dete.

Kada je Srpska vojska ušla u Veles, počela je da hapsi lokalne moćnike na koje se narod žalio. Tako je uhapšen i Dželadin koji je optužen za nasilje, silovanja pa čak i ubistva hrišćana. Ipak, nova vlast nije mogla da ga osudi. Zakoni tadašnje Srbije nisu mogli da se primene za nedela počinjena u drugoj državi ( do oslobođenja to je bila Turska).

Dželadin je pušten iz zatvora. Kući nije pronašao Acku koja je iskoristila njegovo odsustvo i pobegla kod roditelja.  Nakon toga zatražila je zaštitu novih vlasti jer se bojala da bi Dželadin mogao da joj otme dete koje je nosilo tursko ime Turan . Istovremeno je otišla u crkvu da sina krsti verom kojoj je i ona pripadala. Dušan Bitomirović, pisar sreza veleškog i sveštenik Sava Jergić orhanizobali su krštenje. Kum Dušan, kako je zapisano, Acikinom sinu je dao ime Srboljub.

Priča se da je Dželadin, kada je čuo za to, dugo plakao. Srboljub mu je bio jedini sin.  Tako je zapisano 1913. godine, od reči do reči.