Najveća favela Afrike

Problem nemaštine i zagađenja otpadom u Africi nigde nije veći i vidljiviji od onog u Kiberi, predgrađu Najrobija, najvećoj, urbanoj faveli Crnog kontinenta. To najveće kartonsko naselje podsaharske Afrike broji dva miliona stanovnika.

Na svahiliju reč „kibra” znači „drvo”, odnosno „džungla”, što u pogledu načina življenja potpuno odgovara ovoj faveli.

Nasleđe Britanaca

Prva naselja na ovom mestu podignuta su 1912. za nubijske veterane, koji su služili u Britanskoj istočnoafričkoj armiji. Ovde su dovedeni da budu čuvari radova na pruzi koju su podizali Indijci. Ostaci pruge još uvek postoje i čine deo Kibere na uzvišenju, odakle pogled puca na „čokoladni grad” u podnožju, kako zbog metalnih krovova boje rđe ovu favelu još nazivaju.

U kartonsko naselje bez struje, vodovoda i kanalizacije, gde deca i odrasli nose kanistere da bi došli do vode, a lokalni karteli od njih za to uzimaju procenat, političari stignu jednom u četiri godine – pred izbore i obećaju bolji život.

U Kiberi smo proveli popodne, u društvu Kolina i njegovog prijatelja, koji su nas favelom proveli. Kolin živi u Najrobiju i volonter je u školi za siročad Kibere. Poveo nas je u posetu ženi koja sa sedmoro dece živi u kartonskoj kući, u kojoj osim rashodovanog kauča, stola, dve stolice i starog dušeka nema drugog nameštaja. Najam ovakve kartonske kuće država mesečno naplaćuje oko 20 američkih dolara, jer se Kibera nalazi na državnom zemljištu.

Prosečni stanovnik Kibere je nekvalifikovani radnik, čistač, priučeni „apotekar” koji prodaje narodne lekove za sve bolesti ili vlasnik male lokalne radnje kao što je bakalnica ili frizernica. Ima i preduzetnika. U jednom kartonskom dvorištu, njih trojica odlučila su da u improvizovanoj peći, od samlevenih i istopljenih kosti pojedenih goveda, prave nakit i suvenire i na taj način zarađuju. Zbog manjka struje, osnovno gorivo Kibere je ugalj, koji se u faveli kupuje na ulici. I u ovoj radionici kosti se tope u kazanu iznad vatre.

U Keniji, a naročito u favelama, počev od 2007. godine funkcioniše M-Pesa, neobičan sistem plaćanja telefonom, jer uprkos siromaštvu svaki stanovnik Kibere poseduje mobilni telefon. Ovaj sistem, gde sve što kupuju i plaćaju stiže na naplatu putem mesečnog računa za telefon, odobrile su dve kompanije za mobilnu telefoniju u Keniji i podržala je Centralna banka Kenije.

Stanovnici Kibere nemaju privatne toalete. U faveli postoji određen broj javnih u vidu sklepanih kućica, čiji ulaz se naplaćuje. Iako su mnogi otvoreni sve vreme, određen broj toaleta zatvara se već u deset sati uveče. Posle toga, mrak sakrije sve.

Ipak, neki od najvećih i najvažnijih problema Kibere tiču se školovanja. U Keniji, osnovno obrazovanje je obavezno i visoko se vrednuje, naročito u lokalnim zajednicama. Na gotovo svakoj školi, i u najmanjem selu, na fasadi zgrade videla sam različite natpise iscrtane masnom bojom koji govore u prilog obrazovanja i učenja. Međutim, s obzirom da po britanskom sistemu časovi počinju ujutro u 8.30 i traju sve do četiri sata popodne, školu može da pohađa samo onaj ko ima novca da plati užinu i ručak, koji su organizovani u pauzama. Većina roditelja dece Kibere nije u mogućnosti da deci obezbedi dva školska obroka, i oni se iz ovog razloga ne školuju. Oni koji u faveli ipak stignu do škole, suočavaju se s oko trista dece u istom razredu.

Na kraju posete Kiberi, Kolin nas je odveo u školu za siročad favele koja se finansira iz privatnih donacija. Znajući unapred da ću ovde doći, u Beogradu sam kupila pakovanja flomastera i ukrase za pravljenje figura i sa zadovoljstvom ih poklonila ovoj školi, u nadi da će zajedno s malim novčanim prilogom pronaći put do dece kojoj je potreban. Školu za siročad pohađa oko 60 dece, koja zbog donacija dobijaju i hranu. Donacije pokrivaju i smeštaj dece u kartonskim kućama stanovnika favele, onih koji ih za malu novčanu nadoknadu puštaju da kod njih prespavaju.

Hvala za svaku bombonu

Iako žive u velikom siromaštvu i nemaštini, gde se mnogi odaju jeftinim porocima kao što je duvanje lepka, deca favele često su vesela i izuzetno vedra. Stiče se utisak da im u tom uzrastu još uvek za sreću nije potrebno mnogo i da još nisu svesna kakav ih život čeka.

Na početku obilaska favele, Kolin nas je uputio na musave bakalnice, kako bismo kupili nekoliko kesica bombona. Dok smo prolazili prljavim, zemljanim sokacima, lokalna deca trčala su oko nas tražeći ove slatkiše. Pomešanih osećanja i s težinom u stomaku, moje iznenađenje bilo je još veće kada sam gotovo za svaku ponuđenu bombonu od dece dobila „asante!” (na svahiliju: hvala).

www.umetnostputovanja.rs