Čuvar srpskog i balkanskog blaga

Kuća je slična mnogima u beogradskom naselju Krnjača: prostrano dvorište, s voćkama i travnatim površinama, hladovina na svakom koraku, mir, tišina. Sve je uobičajeno dok se ne zađe na sprat, gde nas domaćin Željko Utvar dočekuje srdačno:

– Izvolite, uđite da razgledate jedinstvenu etnografsku zbirku. Ja sam čuvar srpskog i balkanskog blaga.

Kraj stepenica poređane preslice, stari gramofon, ručni mlin za kafu, šibice koje su se nekad zvale „Drava”. Na zidu mnoštvo starih fotografija. Svaka je jedna sudbina, jedna priča, nečiji život. Tu je i mnoštvo prastarih knjiga.

Željko je po struci diplomirani arhitekta. Ima 46 godina. Vedrog je duha, razgovorljiv... U zbirci ima 5.600 etnografskih predmeta, istorijskog i muzeološkog karaktera. Sve uredno popisano, numerisano, fotografisano, restaurirano i konzervirano.

– Ovo što vidite nije moj hobi, to je blago koje gotovo nigde nećete pronaći. Sve sam sam kupio, nabavio. Obećavali su pomoć, ali se na tome sve i završilo. Sad su mi najveći neprijatelji moljci, iako o vunenim eksponatima, pre svega o narodnoj nošnji, najviše brinem. Zaštićeno je sve kako treba, pa ipak...

Počeo sa značkama

Ima nošnje iz svih krajeva Srbije i iz okolnih zemalja. U jednoj od soba ona je uredno poređana. Tu su i opanci, nakit, jeleci, marame, jatagani, puške, buklije od keramike, krčag za vodu. Ljubopitljivo zagledamo svaki komplet nošnje. Kao da smo u kakvom velikom muzeju.

– Šteta što eksponate ne može da vidi veći broj ljudi iz zemlje i sveta. Da je više prostora, bilo bi preglednije. Ono na šta sam posebno ponosan jeste da nijedan eksponat nemam u duplikatu.

Da sakuplja starine, počeo je još u mladosti. Počeo je sa značkama i poštanskim markama. Onda je od toga odustao, jer mu se učinilo jednoličnim i nezanimljivim. Stiže 2003. godina, kada otvara knjigu inventara u koju upisuje prva 34 etnografska predmeta, pokućstvo jednog seoskog domaćinstva s početka 20. veka. Sve je prikupio u selima opštine Petrovac na Mlavi. Nešto je otkupio, ponešto dobio na poklon. U naredne tri godine u zbirci je već imao oko 300 predmeta, bez ijednog komada narodne nošnje.

Mnogi će i danas za njega reći da je neobičan, dok će ga drugi otvoreno i zajedljivo pitati: – Zar i dalje prikupljaš tu starudiju?

Na sve to on se samo osmehne i odmahne rukom ne odgovarajući ništa, a mogao bi svakom da kaže u lice: – Da, sakupljam. Ali ne starudiju, već blago o prošlosti svoje i okolnih zemalja.

– Jula 2006. zbirci pridodajem prve komade nošnji iz knjaževačkog sela Zubetinac – priseća se tog vremena. – Bio je to dar Rusomira Zdravkovića, prijatelja mog oca. Doneo mi je oko 230 komada seoske odeće s početka 20. veka koje su uradile njegova majka i baka. Vredniji i unikatniji poklon nisam mogao da dobijem. To me je podstaklo da obratim pažnju na jedinstvene primerke narodne nošnje.

Još marljivije prikuplja literaturu o etnologiji Balkana, proučavajući odevne predmete i vezove na nošnjama. Eksponate kupuje na buvljim pijacama širom Srbije, a u poslednje vreme otkupom preko sajtova i zahvaljujući oglasima na internetu.

Bacaju dragocenosti

– Neverovatno koliko se ljudi lako odriču ne samo svojih uspomena već i dragocenih predmeta koji najčešće završe u kontejneru – kaže rezignirano. – Srećom, sačuvao sam oko 300 preslica i isto toliko pari opanaka.

Skoro deceniju i po je radio na terenskim istraživanjima u Srbiji i arheološkim iskopavanjima, a sve za potrebe muzeja i instituta. Posebnu pažnju je posvetio konzerviranju predmeta od drveta, metala i keramike. Bio je jako dirnut pažnjom Ljiljane Marković iz Beograda, koja mu je, u spomen na svog sina Vladimira, poklonila zbirku od 400 predmeta.

Sve što se može videti u ovoj zbirci naš domaćin je sam finansirao. Kad ga pitate zašto to čini, zašto prikuplja dragocenosti, ima samo jedan odgovor:

– Vodi me iskrena ljubav prema tom neprocenjivom blagu koje i dalje traje kod naših ljudi, ali i čami po tavanima, podrumima, u škrinjama i kutijama. Ono što radim ispunjava mi život. Sve što imam od eksponata, ostaviću narodu na čuvanje – kaže Željko. Za 20 i više godina sakupljanja raznovrsnih eksponata dobio je nekoliko priznanja. Savez udruženja kolekcionara Srbije dodelio mu je Velemajstorsku diplomu najvišeg nivoa za etnografsku zbirku.

Prizrenke se lepo oblačile

Sudeći po nošnjama koje ima u svojoj zbirci, u 19. veku najlepše su se oblačile devojke i žene iz Prizrena. Imale su najskuplju nošnju, poznatu kao džube, koja se izrađivala od srme i zlatnih niti. Devojke su, recimo, jelek prvi put oblačile na svadbi. Zvanično, džube je deo ženske narodne nošnje, haljetak orijentalnog tipa, skupocene zanatske izrade.