Odavno je već objavljeno da se pripremimo za sletanje. Kucnuo je čas za obavezno vezivanje pojaseva. Kao po nekoj ludoj navici uvek to radim poslednji. Nekada čak i uz opomenu lepih stjuardesa. Ne volim baš da se vezujem u avionu. Nešto mi nije dalo mira da se primirim na ovom letu, ali sigurno prvi u svakom avionu stavljam svoj fon na „flajt - mod”. Slušam muziku i ne ometam radar. Negde tripujem da sam tim ujedno i ispoštovao vezivanje. Dosta dugo, ali i dovoljno nisko sam preletao taj mistični grad. Izdeljen na fragmente i brežuljke, krovove i kuće u bojama tek ubranih jagoda. U bojama Benfike. Nešto mi naviru misli: „O, da li mi to pada avion?” Prvi i poslednji put u mom životu bez ikakve najave? „Samo zato što nisam vezan?“ Moralo je i to jednom da se desi, zar ne!? Da li to latentni strah od letenja tiho progovara u meni? Neće biti da je strah. Ne bojim se letenja, a ni pada aviona. To je potpuno iracionalno. Šta će mi bilo šta sada, a kamoli neki “dodatni kaiš“, kada je Lisabon ispod mene. Onako još nenajavljen, a uveliko progovara iz mog stomaka prikucavajući me za svoje sedište nevidljivim pojasom za uživanje. Kako to da sam se zaljubio u trenutku, a još nisam ni kročio u njega. Čudna neka, nepovezana pitanja sebi mantram i postavljam. To je samo još jedan novi grad za mene. Ništa više. Ee, al’ sam naivan! Posle “neuspešnog pada aviona“, omamljen utiskom nebeskog ushićenja, ne znam više da li slećem ili se “rušim”na neobični aerodrom Portela, koji se nalazi verovali ili ne u širem centru grada.

Ostareli, večiti mladić

Penjući se kroz nepoznate, kaskadne ulice, levo pa desno, uzaludno tražim adresu gde ću biti smešten. Po paklenoj vrućini, moj večiti i nemi saputnik kofer i ja dosta jako i dugo odzvanjamo po vrlo kvalitetnoj lisabonskoj kaldrmi. Svi već čuju da sam stigao i to me malo nervira. U stvari, nikome ne volim da smetam. Pogotovo ne svojim landaranjem od zvuka. U trenutku menjam težak, strojev letnji korak za pogled na građevine u kolonijalnom i mavarskom stilu, prekrivene Azuležosima. Specifičnim i vrlo vidljivim keramičkim pločicama koje su uklesane na većini fasada portugalske prestonice. Hitam dalje, a konture kao i likovi poznatih ljudi iz života „ostarelog, a večitog mladića“ zvanog Lisabon oslikavaju se kao na tekućoj traci. Jedna za drugom. Započinju svoju istinitu priču o dubokoj i staroj prošlosti ovog nezasluženo zaboravljenog grada. Posle izvesnog vremena fizički iscrpljen ipak nalazim svoj skromni smeštaj. Prvi jutarnji pogled iz spavaće sobe odaje da se nalazim na prelepom, malom trgu Largo Di Carmo, koji je preplavljen restoranima i tavernama, sa razrušenom gotskom katedralom u uglu. Kao da je srušena juče, jer još uvek kao da daje znake života. Sav taj prizor je zapravo deo dela grada koji se zove Kijado. Staro, trgovačko i zanatsko stecište nekadašnjeg, a i sadašnjeg Lisabona. Penjem se na trg i sa čuvenim Fernandom Pesoom izlivenim u bronzi pijem svoj prvi jutarnji espreso. „Putniče kuda?!?“ „Da li si uopšte svestan gde si stigao?“ Tako me je stari lisabonski boem i pesnik dočekao i zapitao, častivši me kafom u najpoznatijoj kafeteriji Brazelieri. Krećem put Alfame, najstarijeg dela grada. Ovde se borim i stoički nosim sa predugačkim, krivudavim ulicama, presvučenim keramikom istih Azuležosa i saznajem da su Mavari nekada stolovali ovde. Kao da im se još duhovi osećaju. Dok uveliko pričam sa fasadama i igram sa senkama počinjem da upijam lisabonsku tugu, kao nenadani šok. Poklon ili teret zaboravljenih vremena. Verovatno jedno i drugo. Udišem čuveni lisabonski zadah, koji me vrlo nerado podseća i na sopstveni. Da li je moguće da jedan grad može da liči na običnog, malog čoveka? Na najobičnijeg putnika kroz vreme koji nema ni svoje ljudsko ime? Eto, ipak saznajem da može. Alfama sva kao da uzdiše za svojim prethodnicima, i na još uvek nezavršene boje koje se i dalje osećaju jer i dalje tako lepo mirišu. Na prošlost očuvanih farbi, svetkovina, duboko skrivenih u pločnicima rustičnih zidova. Ogoljene terase od kovanog gvožđa i po koji lokalac koji mi nudi šit. Duhovi zgrada kao da se ne smiruju. Prepliću se i pokušavaju da mi naprave zamku. Klopka za izgubljenog i znatiželjnog stranca upravo je napravljena! Kao da me sve više stežu i zatvaraju u svoj šarolik obruč, sastavljenog od lavirinta boja. Nebo i sunce se gube u zgradama, a po koji mural neshvaćene i surove sudbine grada ubijaju slabost mojih koraka.

Alfama ili DNK Lisabona

Koloritno srce koje i dalje tako jako lupa. Zapisuje i neprestano zapljuskuje čuvajući preostalu živu žilu kucavicu najzapadnijeg evropskog lepotana. Uz melanholiju i večitu nadu, peva da je jedina preživela katastrofalni zemljotres iz 1755. godine. Lisabonska „otvorena scenografija” sakralnih živih kulisa deli se na pre i posle zemljotresa. Polako počinjem i ja da se delim. Na pre i posle Lisabona. Ovde, a i kasnije sa vidikovca kastela Sao Žorž, rastura me spoznaja kao grom iz vedra neba. Ispod zidina nasmejanog lisabonskog sunca okupanim srećom šarenih zgrada i fasada krije se skrivena velika tuga.Strogo poverljiva tajna koja vrlo nežno vibrira u vazduhu, jer izgleda je i deo mene ugraviran ovde od danas. Bićete istetovirani po celoj duši svi vi koji dođete i zađete u dubinu tužnog, kamenog, portugalskog pesnika jednog prohujalog vremena. Nećete se izvući! U Alfami, kao i celom Lisabonu neprestano odzvanja predivni zvuk Fada. Sudbine kao istine, koje pevaju o toj tankoj liniji i nevidljivom mostu između sreće i tuge protkane večitom nadom. To se kratko od danas zove seta. Sada je to i moj novi nadimak!

Belem na ušću reke Težo

Lisabon je toliko srećan i tužan grad u isto vreme, da je to prosto neizdrživo. Ovu činjenicu mi potvrđuje i silazak na reku Težo, koja se uliva u Atlantski okean. Dok tražim nevidljivu među, liniju ulivanja sreće u tugu i obrnuto. Možda ova metafora ulivanja reke u okean predstavlja kraj slatkog u ulazak u slano. Zanima me kog ukusa je ta voda u sredini? Popio bih je malo ako Lisabon, moj novi saplemenik nema ništa protiv. Kako prebroditi sve to u sebi? Znoj koji kaplje sa čela možda i najavljuje plač, koji se ipak nije desio. Gledam, da li mogu da dosegnem tu nevidljivu tačku u nama? Uzaludno je tražim, a nalazim je ponovo u sebi, kao i u njemu. Lisabon i ja smo se odavno već poistovetili. Dalje me put kao okean nosi kraj duboke vode. Centralno mesto čuvenih portugalskih moreplovaca. Sveto ostrvo ili hodočašće i nas putopisaca, zapisničara propuštenih vremena. Večitih lovaca izgubljenog pa nađenog. Šta li je tek ostalo od nekadašnjeg slavnog Portugala? Da li je on samo krunski svedok i živi dokaz samo još jednog mog već poznatog geografskog otkrića? Tvrđava Tore Belem, ta bela istina zakopana na jednom malom lidu, kao ostrvu, koga su počele da izjedaju premirišljave alge i morske trave?! Nekada su Vasko Da Gama i Henrik moreplovac odavde odlazili u nepoznati svet. Kasnije u večnost. Dok im ja ponovo uzaludno mašem sa te iste tvrđave dugo buljim u portugalsku zastavu koja vijori u blizini. Prizivam u njihovo ime sve zaštitnice grada da se što pre vrate. Pokušavam kao i oni da razotkrijem još po nešto. Vidim u izmaglici veliki most 25. april. Graditelji i inženjeri su oni isti ljudi koji su stvorili čuvenog, crvenog, ležećeg diva na rasklapanje, koji nekada igra žmurke sam sa sobom pod oblacima Kalifornije. Golden Gejt u San Francisku je njegov stariji i poznatiji brat, a ovo je njegova živa kopija. Lisabon je isuviše ponosan da bi trpeo bilo kakvo poistovećivanje s njim. Ne prihvata činjenicu da ga je možda vreme pregazilo, istorija i vekovi. Sada po njemu gazim i ja, ali dok hodam radim to vrlo polako. Veruje mi, kao da predoseća da ga neću povrediti.

Paštel de nata

Obilazim velelepnu palatu Monasterio de los Jeronimos, kao i čuveni muzej Kočija, koji se nalazi u staroj konjušarnici istog zdanja. Muzej me ostavlja bez daha. Sedam u stari crveni tramvaj sa razglednica, koji i dalje živi, a ne raspada se. Želim da me vodi još dublje u nepoznato. Da me razbija, bičuje i tuče svojim hrapavim zvukom dok škripi i baulja kao ranjenik vremena. Polako i sigurno klizi kao slatko, portugalsko vino i pokazuje svoju za mene nepoznatu maršrutu. Gluvonemi turistički vodič na šinama izgleda kao očuvani starac u kolicima. Obučeni crveni vitez obojen bojama Benfike. Svojom metalnom pantomimom stalno se naginje da bi mi pokazao koliko je nekada bio moćan. Čas na jednu, čas na drugu stranu. Preusmerava me da slučajno ne posumnjam u njegovu iznemoglu snagu. Potpuno se predajem Lisabonu i njegovom setnom zagrljaju. Silazim na jedino poznato mesto do tada, Trgovački trg (Praca do Comercio). Koračam tiho po najlepšoj i najotmenijoj kaldrmi na svetu. Moj duhovni nemir tako uspešno narušava vrlo prijatan miris vanile i cimeta „umotan“ u isti ukus, iz obližnjeg lokala nalik patiseriji. Hrskava, preukusna paštel de nata. Slatki poznati specijalitet Lisabona mi najavljuje slatku užinu koja će se vrlo uskoro pretvoriti u glad. Dok gledam veliku žutu, poluotvorenu atrijumsku kolonadu, divim se velikom spomeniku Žoau Prvom. Paštel de Nata mi se već istopila u ustima. Uveliko se osećam kao monah Jeronimskog manastira, gde se i rodio ovaj specijalitet. Lično su ga receptuirale monahinje manastira u nedostatku materijalnih sredstava. Tako je ušao u legendu, i u kulinarsko remek delo, a meni u još jedan od neodoljivih ukusa Lisabona. Vraćam se u već svoj kraj Kijado i penjem se na veliki poznati lift Baiša, gde Lisabon i ja već iscrpljeni ulazimo u još jedan melanholični sanset.

Novi Lisabon i bivše ljubavi

Osvanuo je nov, još lepši sunčan dan. Uz garant starog Lisabona i obećanje novog da ću obići možda najlepši moderni deo grada na svetu, koji se zove Park nacija (Park des Našoes). Godine 1998. u Lisabonu je održana Svetska izložba - Ekspo '98. Tim povodom na severoistočnom obodu grada izgrađen je čitav novi deo sa modernim višespratnicama za stanovanje, prostorima za dečja igrališta međ’ zgradama. Futurističkom, železničkom-metro stanicom Estasao de Oriente, preko puta ogromne zgrade šoping centra Vasko da Gama dolazim da čujem šta ima da saopšti novi budući Lisabon. Arhitektonsko rešenje stanice osmislio je jedan od najčuvenijih arhitekata dvadesetog veka, Španac Santiago Kalatrava. Opet taj Kalatrava, koji me proganja još iz Malmea. Ceo ovaj kraj kao i moderne zgrade u arhitektonskoj igri zelenog stakla, betona i oniksa. Imitirajući fosile okeanskih dubina. Delfine, ajkule i raže. Kao krljušti, sivo-zelene boje modernih zgrada se presijavaju na plavoj boji neba bez trunke oblaka. Kao da su pretvorile nebesko plavetnilo u duboki okean. Ljudi moji, ovo izgleda neopisivo, zaista! Kako je ceo kraj duž obale obasut žičarama, tako ulazim u jednu od njih. Vozim se sa kraja na početak i nazad. Osećam se u vazduhu, kao napušteno štene u fontani punoj želja. Fleš usporenog ringišpila na nebu se ne može opisati rečima. Kakav osećaj! Uz nalet vetra zavrti se malo i u glavi. Novi Lisabon samo hoće da me podseti da nije još izdahnuo. Nisam ni sumnjao. Žičara koja je sva u staklu. Potpuno providna, dok puca pogled na Atlantik i na ambis. Kao da hodate i stojite na nebu u isto vreme. Ne postoje zvuci. Čuje se samo tišina zatvorenog, toplog, lisabonskog vazduha. Neopisivo nešto! Filmovi života mi se prelamaju. Bivše ljubavi. Dok plaćam ko zna po koji krug po redu, blagajnik u beloj majici sa akreditacijom na grudima me zapanjeno gleda.

Od Feničana do Salazara

Poslednjeg dana boravka u Lisabonu posvetio sam miru i blagostanju svog „trenutnog kraja“ Kijada i obližnjim kaskadnim tavernama. Uz čuveno, desertno Porto vino i najbolji bakalar na svetu slušao sam ulične svirače već mog Largo Di Karma kako mi polako najavljuju odlazak. Sublimiram utiske ovog neponovljivog i jedinstvenog grada. Ispraća me Lisabon u svom stilu. Podario mi je bendove koji su se smenjivali iz sata u sat i dok je Porto (vino) sve više prodirao u moje vene. Već potpuno pijan i omamljen premotavam filmove u glavi grada na sedam brežuljaka. Samo da još jednom čujem tužan i predubok glas Amelie Rodrigez, koji kao da odzvanja iz Alfame, preko okeana. Kao da se odbija od Tore Belem, a zvuk Fada mi upravo pada u nepopijenu vinsku čašu. Razara mi dušu. Delimično pijan napuštam jedini grad na svetu gde se uvek dva kontrasta ulivaju u nešto „neodoljivo treće“. Izjedao me je Lisabon svih osam dana i sedam noći, na svakom mom mogućem koraku. Odlazim iz jedne zaboravljene tužne bajke, koji su svi sebično želeli samo za sebe. Od starih Feničana, pa do čuvenog diktatora Salazara.   Dok sam uzletao, priznajem, jako sam se dobro vezao za svoje sedište. Prvi i poslednji put u životu verovatno. Kao nikada pre! Plašio sam se samo jedne stvari. Tužne i podmukle istine. Molio sam svoje bogove tih dvadesetak minuta da izdržim, bar dok se ne skrasim tamo gore na nebu. Tada ću biti već dovoljno daleko. Za Lisabon i mene biće već kasno. Da se kojim slučajem ne odvežem, jer bih sigurno slomio prozor. Znam da bih ušao u iskušenje da skočim i da ga zagrlim još jednom. Da poletim, kao Ikar nekada. Sve dok u vazduhu ne sagorim poslednji gram i zadnju česticu, njegovog setnog i izgladnelog pepela, koji se zauvek urezao tako duboko i u srce moje melanholije.