Najveći ne odlaze

Ove godine „Bijelo dugme” obeležava pola veka od nastanka. O Lazi Ristovskom, legendi jugoslovenskog rokenrola, kompozitoru, producentu, aranžeru, klavijaturisti i ovog članu čuvenog benda, snimljen je film „Iza horizonta”.

– Snimanje je počelo 2016. godine i posle velikih problema i neizvesnosti, konačno je završeno. Premijera se očekuje na jesen, kaže za „Magazin” Lazina ćerka Sanda Ristovski, akademska slikarka, autorka filma.

Dodaje da je želela da ljude podseti na svog oca i njegovo stvaralaštvo:

– Imala sam utisak da je zaboravljen, ali kada sam počela da zovem tatine prijatelje skoro svi su s oduševljenjem prihvatili da učestvuju na projektu. Neki su mi se čak i sami javljali.

Film prati ceo Lazin život, od samih početaka bavljenja muzikom o kojima govore njegovi prijatelji iz grupe „Bezimeni”, prve u kojoj je svirao u Kraljevu, Zoran Milojčević Čombe i Dragan Janjić Kiki, tada je sa samo 14 godina komponovao čuveno „Maštarenje”, preko Bokija Miloševića, grupe „Smak” i „Bijelog dugmeta”, Aleksandra Loknera s kojim je izdao čuveni „Naos”... Sanda se potrudila da u film uključi sve ljude s kojima je Laza sarađivao i one koji nisu bili toliko poznati, ali jesu bili važni za njega.

Zašto je iz „Smaka” prešao u „Bijelo dugme”

Otkriva da će film o njenom ocu rasvetliti mnoge tajne, poput pravih razloga Lazinog čuvenog transfera iz „Smaka” u „Dugme”.

– Biće to dirljiva priča o njegovoj skromnosti, duhovitosti, dostojanstvu i hrabrosti da se s osmehom suoči s multiplom sklerozom, s kojom se borio od 1994. Paralelno ide i priča o čuvenim „hamond” orguljama po imenu „Mikica” i pitanju koje ostaje postavljeno svim umetnicima: da li je vredno umetnosti predati svoj život i da li je uopšte u Lazinom slučaju kalkulacija bila moguća. Kolika je bila njegova potreba za stalnim stvaranjem i promenama govori i to koliko je žanrovski neodređen, priča Lazina ćerka.

Deset godina je Ristovski uzastopno proglašavan za klavijaturistu godine.

Naša sagovornica i ne krije da je oca zapravo bolje razumela i upoznala radeći na organizaciji koncerta posvećenog njemu.

– Kroz anegdote sa snimanja, putovanja, počela sam da ga otkrivam u svetlu umetnika. Nažalost, neki od umetnika, koji govore u filmu, nisu više među nama, Vlado Pravdić, Boki Milošević, Zoran Simjanović, Kornelije Bata Kovač.

Dokumentarcu koji najavljujemo je prethodio koncert „Iza horizonta” organizovan u čast Laze Ristovskog na kome se okupilo 60 učesnika, najznačajnijih saradnika. Delovi koncerta su se našli i na filmu. Koncert u Sava centru vodio je jedanaestogodišnji Lazin unuk Tomislav, kog je za taj neobičan zadatak dobro pripremio čuveni, divni, rano preminuli glumac i vlasnik škole glume Neša Nenadović.

Sanda se, uprkos završenoj nižoj i srednjoj muzičkoj školi „Stevan Mokranjac” u Beogradu, opredelila za slikarstvo.

– Volela sam da sviram, ali ne i da vežbam. U drugom razredu srednje rekla sam tati da želim da budem slikarka, nije mu bilo pravo, ali me je podržao. Jako mi se dopadalo oslikavanje fresaka. Završila sam restauraciju, smer zidno slikarstvo, potom i Akademiju likovnih umetnosti, kaže naša sagovornica, ponosna na to što se izborila svoj put u svet umetnosti.

Susret imenjaka

Poslednje godine Lazinog života su bile teške. Bolest ga je prikovala za invalidska kolica, ali to nije moglo da smanji njegovu neverovatnu životnu energiju, entuzijazam i ljubav prema muzici, životu i ljudima.

– Rat i dešavanja tih godina za njega su bili jako stresni. Dobro se nosio sa multiplom sklerozom. Bio je samostalan i trudio se da to ne utiče na njegov rad. Ignorisao je svoju bolest – potpuno nepokretan ostao je nasmejan i pozitivan. Čak je, iako oronulog zdravlja, učestvovao na velikoj povratničkoj turneji grupe „Bijelo dugme” 2005. godine. Posle je dobio rak pankreasa i to ga je odnelo za dva meseca, kaže Sanda.

Doživeo je da mu se rodi unuk – pričao je da mu je to najsrećniji dan. Za Tomin treći rođendan imao je želju da naprave veliku žurku. Posle 11 dana je preminuo, šestog oktobra 2007. godine.

– Posthumno je izdat album. Na njemu je radio sedam godina. Preminuo je sa slušalicama na ušima, preslušavajući album koji je bio skoro gotov. Ostao je samo miks. To je bio njegov životni projekat, njime je zaokružio celu svoju karijeru kao da je bio svestan da je to poslednje što će da uradi. To su bile njegove kompozicije koje su pevali razni pevači. Nikola Čuturilo je radio tekstove. Ja sam uradila omot, priseća se Sanda.

Od tog doba naša sagovornica se bavi i humanitarnim radom. Kako objašnjava, ono što nije mogla da pruži poželela je da pruži nekome ko je u sličnoj situaciji. Kada su u Udruženju za borbu protiv multiple skleroze odlučili da Lazaru posthumno daju nagradu za doprinos za podizanje svesti o ovoj bolesti, Sanda je došla na ideju da drži radionice za obolele. Slikanje je dobro za motoriku, kao i sama kreativnost, stvaranje.

Rad na filmu za Sandu je bio posebno otkrovenje. Navodi primer Vlade Pravdića, klavijaturiste „Bijelog dugmeta” 1979. Bio je u Beogradu samo na tri dana, ali se javio i rekao:„Čuo sam da snimaš film o tati, da li ti trebam”.

– Za odnose između muzičara, postoje razne priče, posebno za „Bijelo dugme”. Međutim, ogromno je njihovo međusobno poštovanje, koje ostaje, šta god da se desilo. Željko Bebek se rasplakao kada je pričao o momentu kada su javili Lazi da je postao otac. Rodila sam se 11. februara 1977. godine, baš na dan kada je, po prelasku iz „Smaka” imao prvi koncert s „Bijelim dugmetom” u Sarajevu. Željko je bio s njim kada je primio vest. Miodrag Miki Petkovski, koji ga je zamenio u „Smaku” i Vlatko Stefanovski, s kojim je on svirao kasnije, umetnici su koji žive muziku, neopterećeni sujetom, uspehom, novcem, tezgama, veruje naša sagovornica.

Pun je film anegdota. Muzičari su veoma šarmantni ljudi i duhoviti. Glumac Laza Ristovski, na primer, opisao je svoj susret s imenjakom, do koga je došlo posle zabune u banci, kada su na njegov račun legle pare namenjene Lazi Ristovskom kompozitoru. Posle su honorar trošili zajedno u kafani.

– Specifično je svirao. Znao uvek da izvede tako neka mala čuda koja nisu predviđena – rekao je Goran Bregović evocirajući uspomene.

Moj otac je komponovao za film Darka Bajića „Zaboravljeni”. Bajićeva pomoć mi je bila dragocena, jer ja nisam reditelj. Miško Plavi (Milivoje Petrović) mi se takođe javio. On je, što se harmonike tiče, napravio veliku karijeru u Japanu, a za film je odsvirao „Zaboravljene”. Harmonika je Lazin prvi instrument, počeo je da svira s pet godina. Završio je srednju muzičku školu, drugi instrument je bio saksofon, a potom prelazi na klavijature. Tako da će se melodija na harmonici provlačiti kroz ceo film, kao lajt motiv, priča Sanda.

 Otkriva i da su se njeni roditelji upoznali u Kragujevcu u diskoteci:

– Tata joj je prišao, ona se predstavila „ja sam Vesna Panić” i izašla. Laza nije odustao. Uzeli su se u Vrnjačkoj Banji, mama je imala 19, a tata 21. godinu. Mama je vajar. Ona se tek posle mog rođenja, kada sam ja malo stasala, upisala na Akademiju.

Uz film i koncert

Vraćamo se na priču o dokumentarcu.

– Dogode se ljudi od kojih najmanje očekujemo, poput Aleksandra Stankova, druga iz kraja. Janko Kusturica i Aleksa Popović su studenti kamere i oni su se uključili, odradili poslednji snimajući dan. Mlada energija, njihova estetika, sve se uklopilo. U filmu smo imali 60 sagovornika. Ostalo je da završimo montažu – navodi autorka.

Premijere po većim gradovima i projekcije na festivalima ići će zajedno sa nastupima grupe „Regina”. Davor Ebner, pevač i frontmen ove grupe je s Lazom imao posebnu vezu, a sada će pevati jednu od kompozicija s posthumno objavljenog Lazinog albuma „Drvo života”.

Trideset godina albuma „Naos”

Posle raspada „Bijelog dugmeta”, Laza Ristovski je sa još jednim vrhunskim klavijaturistom Aleksandrom Sašom Loknerom, uz pomoć pevačice Bebi Dol i gitariste Vlade Negovanovića, 1994. godine objavio album „Naos”. Ovaj biser domaće instrumentalne muzike nastao je za vreme njihovog boravka u manastiru Žiča. Na ploči se nalazi i numera „Moravo”, jedna od najboljih Lazinih kompozicija.

„Naos” je primer do koje mere su naši muzičari išli u korak sa svetom i stvarali ništa manje inovativnu i uzbudljivu muziku. Solo radovi Ristovskog su bili negde na razmeđi klasične muzike, elektropop, s uplivom našeg etno-zvuka.