Neću jesti da bih bila lepa

I kod nas je sve više „bolesno mršavih”, kako sredina zna da okarakteriše osobe s manjkom kilograma, ali i ekstremno gojaznih osoba, kakve smo donedavno uglavnom viđali u zemljama koje su prve prihvatile kulturu instant hrane i života. Lako je zaključiti da je reč o poremećaju u ishrani. Iza tih pojava stoje psihički problemi.

Psiholog Sanja Bratina podseća da su najpoznatiji poremećaji ishrane: anoreksija, bulimija i prejedanje. To su ozbiljne, ali izlečive psihičke bolesti. Često se pojavljuju zajedno s depresijom, zloupotrebom supstanci, anksioznim poremećajem i poremećajima ličnosti.

– Najčešći uzrok poremećaja su nezadovoljstvo svojim telom i izgledom. Od 40 do 60 odsto devojčica zabrinuto je za svoju težinu i pre 12 godine – kaže naša sagovornica.

 Ona objašnjava da u tako ranom uzrastu ova deca informaciju o tome da je njihova težina neadekvatna verovatno dobijaju iz svog neposrednog okruženja: od nekoga čuju da su debele!

Stalno preskakanje obroka

Kao primer citira komentar oca „Vidi kako si debela, već imaš celulit”, upućen devojčici od četiri godine, koja je danas na lečenju jer misli da je debela iako ima samo tridesetak kilograma. Pri tome navike u ishrani stiču se u porodici i okruženju.

Zato su i razgovori s roditeljima deo terapija koje se sprovode da bi se takvoj deci čija je psiha u razvoju pomoglo.

Prvi alarm koji treba da pobudi sumnju na poremećaj ishrane jeste stalno preskakanje obroka. Ta osoba će retko sesti i jesti s porodicom i stalno će nalaziti razne izgovore i načine da izbegne obrok za zajedničkim stolom. Govoriće, recimo, da je jela u školi (ili na poslu) ili baš malopre… Simptomatično je i spremanje sopstvenih obroka uz izbegavanje uobičajene hrane zajedničkih obroka.

– To ne znači da neko ko hoće da bude vegetarijanac pati od poremećaja ishrane zato što sprema odvojeno od onih koji jedu meso, već se to odnosi na nekoga ko, u stvari, govoreći da će sebi da spremi, nikad ništa ne jede – upozorava sagovornica.

Vidljiv znak je i neprekidno držanje strogih dijeta, prihvatanje veoma restriktivnih načina ishrane. Na primer, kad neko jede samo povrće, uz obrazloženje da u voću ima šećera. Ili ne jede ništa u čemu postoji masnoća, kao što su razna mesa i ribe, slanina, čvarci…

– Povlačenje od uobičajenih socijalnih aktivnosti je još jedan znak. Na primer, devojčica koja odjednom prestaje da izlazi napolje, da se bavi sportom, da se druži s drugima, razmenjuje informacije. Ovaj simptom uvek treba da izazove pojačanu pažnju roditelja. Tu je i konstantno žaljenje na debljinu, svakodnevni razgovori o mršavljenju, često proveravanje izgleda u ogledalu i traganje za manama, uz reči „Grozna sam, užasna, debela sam...” To su samoporažavajuće, samokritične misli – upozorava Sanja Bratina.

Upotreba suplemenata, laksativa ili biljnih proizvoda isto su razlozi za gubitak težine, kao i preterano vežbanje. Sve to može dovesti do anoreksije čiji uzroci, inače, mogu biti i druge prirode. Često do poremećaja ishrane i odbijanja hrane dolazi kad dete ima porodičnih problema kao što je razvod roditelja.

Do druge vrste poremećaja – prejedanja i bulimije dolazi često i posle dugog gladovanja i anoreksičnih faza. Bulimija, što na latinskom znači „vučja glad”, predstavlja napade prejedanja posle kojeg najčešće sledi povraćanje kao naknadna psihička kontrola tih napada. Najčešće se javlja kod mladih od 17 do 18 godina. Ponovljeno uzimanje velike količine slatkiša ili veoma masne hrane može dovesti do preterane promene težine, do oštećenja na zglobovima i prstima, do kvarova na zubima i oštećenja zubne gleđi.

Kod prejedanja je glavni simptom kada neko stalno jede velike količine hrane, kod bulimije napuštanje zajedničkog obroka zbog odlaska u toalet. U oba slučaja jede se u tajnosti. Sa svim tim su vezani i izrazi depresije, gađenja, stida i krivice sopstvenih navika u ishrani.

Glavne posledice ovih poremećaja su narušeno zdravlje, depresija, anksioznost, suicidne misli i ponašanje. Kod dece se javljaju problemi u rastu i razvoju. Zloupotreba supstanci kojim takva osoba želi sebi da pomogne, kao i narušeno zdravlje, mogu dovesti i do smrti. Zato se poremećaji ishrane leče multidisciplinarno. Psiholog pomaže psihoterapijom, ali kod težih poremećaja mora da se uključi i lekar, psihijatar koji će propisati lekove, kao i nutricionista. Lečenje ne traje kratko, ponekad se takva osoba mora i hospitalizovati, ali u većini slučajeva je uspešno.