Arhitektura svakodnevnog života

Početkom tridesetih godina prošlog veka arhitekta Milan Zloković već ima respektabilnu graditeljsku praksu. Iz dobre je porodice, poreklom su iz Herceg Novog, otac mu je kapetan. Rođen je u Trstu, 1898, tamo završava osnovnu školu i realku, počinje studije inžinjerstva u Gracu koje prekida Prvi svetski rat. Već 1919. nastavlja i završava studije arhitekture, 1921, u tek osnovanoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca na Odseku za arhitekturu Tehničkog fakulteta u Beogradu. Boravi godinu dana u Parizu kao stipendista francuske vlade. Po povratku postaje asistent na Odseku za arhitekturu Tehničkog fakulteta (kasnije Arhitektonskog). Zajedno sa arhitektama Branislavom Kojićem, Dušanom Babićem i Janom Dubovijem osniva 1928. Grupu arhitekata modernog pravca u Beogradu, a u to vreme završava i sopstvenu kuću – Vilu „Kaja”, modernistički objekat koji je svojim ravnim linijama i jednostavnim kubusima dominirao, tada još nedovoljno izgrađenim Neimarom. Intenzivno i uspešno gradi. Ima tek tridesetak godina.

Za advokata Jovana Prendića i njegovu suprugu doktorku Dragojku Prendić projektuje, 1932/1933, vilu u Ulici Osmana Đikića 20, u Profesorskoj koloniji, tada novom naselju sličnom Neimaru, zamišljenom po principu vrtnog grada. Arhitektonsko-urbanistički prostor Profesorske kolonije je od 2020. zaštićena kulturno-istorijska celina.

Samostalni objekat orijentisan je prema parku, u njemu se stanuje, ali i radi – tu je i ordinacija, pa je trebalo razdvojiti i povezati te dve funkcije. Milan Zloković to rešava inteligentno, sasvim u duhu modernističkih postulata, unutrašnjim stepeništem i polunivoima, tako da nikada ne dolazi do ukrštanja funkcionalnih tokova.

Vila „Prendić” bila je decenijama zanemarena, a onda je, zahvaljujući privatnom investitoru obnovljena. Radovi su trajali dve godine. Snimljen je i dokumentarni film na kojem se vidi u kakvom stanju je bila kuća, kako su tekli radovi i kako to danas izgleda. Sve je izvedeno u skladu sa zahtevima Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda, što je retkost, posebno kad je reč o privatnim investitorima.

„Zlokovićev projekat vile za bračni par Prendić sublimira redak i istinski modernistički duh, dosledno i beskompromisno ostvarujući koncept unutrašnjeg prostora zasnovanog na funkcionalnosti primerenoj porodičnoj strukturi i životnom stilu korisnika”, piše arhitektica Aleksandra Šević u tekstu povodom izložbe „Vila ’Prendić’ – novi pogled, novo trajanje”, kojom je 30. maja u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda otvorena 19. beogradska internacionalna nedelja arhitekture (BINA). Ova izložba je ujedno i uvertira za obeležavanje 60 godina od smrti Milana Zlokovića, koja se priprema za 2025. u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Milan Zloković umro je relativno mlad 1965. Imao je 67 godina.

U Klubu RTS-a u Svetogorskoj ulici 1. juna otvorena je izložba Stanovanje s primerima individualnog stanovanja, odnosno kako se taj problem rešava na međunarodnoj sceni. Izložbu je realizovao Građevinsko-arhitektonski fakultet iz Niša, s profesorom Aleksandrom Kekovićem.

Tako se na te dve različito koncipirane postavke može videti kako se projektovalo pre jednog veka, kad je modernizam bio u povojima, te kako se takav objekat obnavlja i prilagođava današnjim potrebama, kao i kako se danas projektuju stambeni objekti, od veoma skromnih do luksuznih. U fokusu ovogodišnje Beogradske internacionalne nedelje arhitekture je individualno stanovanje, arhitektura svakodnevnog života.

Modernizam u fokusu

Ove godine centralna tema je modernizam, odnosno nezaobilazna i dragocena baština Beograda koja se prepoznaje i adekvatno vrednuje tek poslednjih nekoliko godina, i to često s mukom.

Ako je slučaj Vile „Prendić” paradigma i primer dobre prakse odnosa prema modernizmu, onda je odnos prema Generalštabu, Sajmu ili Hotelu „Jugoslavija” na sasvim suprotnoj strani. Svi ti dragulji moderne, poznati i cenjeni na međunarodnoj sceni danas su u opasnosti da budu srušeni ili rekonstruisani do neprepoznatljivosti.

Seminar „Arhitekti / Projektanti / Praktičari” održan je u renoviranom Sava centru, monumentalom zdanju koje je sedamdesetih godina prošlog veka projektovao arhitekta Stojan Maksimović. O projektovanju i herojskoj izgradnji ove zgrade koja je na razne načine upisana u naše kolektivno sećanje pisani su eseji, snimani filmovi, diskutovalo se o tome u zemlji i inostranstvu. Rekonstrukcija Sava centra nije još sasvim završena, a strastveno se raspravlja da li je i koliko uspela. Kad je objekat iz državnih prešao u privatno vlasništvo, krenulo se s rekonstrukcijom. Obnova je rađena po uslovima Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda, a kako enterijer, nažalost, nije bio pod zaštitom, on je u velikoj meri izmenjen. Prilagođen je potrebama novog vlasnika, uz korišćenje novih tehnoloških rešenja i materijala.

Stojan Maksimović (1934 –2024) je za dve decenije beogradske prakse, od šezdesetih do početka osamdesetih godina prošlog veka, osim kompleksa Sava centra i tadašnjeg hotela „Interkontinental”, potpisao veliki broj realizacija u Beogradu. Ostaće zapamćen po restoranu Ušće (sada se zove Nacionalna klasa i ne liči na prvobitni objekat), stambenom bloku na uglu ulica Južni bulevar i Maksima Gorkog, te po zgradi Skupštine opštine Novi Beograd (u koautorstvu sa Branislavom Jovinom). Radio je u Kuvajtu i Minhenu, a karijeru je završio u Americi, gde je i umro. Njegova zaostavština tek će se istraživati.

Ne treba zaboraviti ni čuvene BINA šetnje. Besplatne su, korisne i zanimljive, ne samo širokoj publici već i profesionalcima. Zahvaljujući njima saznaje se više o važnim gradskim četvrtima i objektima, iščitavaju se istorijski slojevi grada i saznaje o njegovom rastu i razvoju. One širokoj publici otvaraju vrata, često za javnost zatvorenih, a atraktivnih objekata – zgrade Radio Beograda i Tanjuga arhitekte Bogdana Nestorovića ili impresivno zdanje SIV-a Vladimira Potočnjaka i Mihajla Jankovića. Ove godine zgrada SIV-a opet je na programu. Interesovanje je ogromno. Kao i za izlet u Novi Sad, te za priču o dvema železničkim stanicama i arhitekturi Lazara Kuzmanova.

Približavanje građanima

Osnivači i organizatori Beogradske internacionalne nedelje arhitekture već dve decenije uporno i sistematski približavaju arhitekturu građanima. Trude se da ih učine osetljivijima za urbane probleme i da pokažu kako se sa sličnim temama nose u svetu.

Zahvaljujući Beogradskoj internacionalnoj nedelji arhitekture postali smo senzitivniji, bolje se razume i više ceni arhitektura koja čini naš svakodnevni ambijent, o arhitekturi se sve više govori u medijima, prilično je porasla svest o tome koliko pogrešne odluke mogu štetno da utiču na širu zajednicu. Što naravno ne znači da je sve idealno, daleko od toga. I naravno da za to nije zaslužna samo BINA. Ali javnost sad već odlučno reaguje i traži da se povede računa o dobrobiti naših gradova i njegovih javnih prostora, da se zadrže postojeće i planiraju nove zelene površine, da se uvedu mere kojima se grad štiti od zagađenja, da se ne ruši ono što je vredno, niti bezumno gradi.

BINA se već odavno proširila i na ostale gradove u Srbiji, sarađuje s najvećim arhitektonskim manifestacijama u Evropi, dovodi autore, organizuje međunarodne izložbe, seminare i konferencije. Njeni učesnici se dotiču neuralgičnih i teških tema, traže se odgovori na aktuelna pitanja, otvara se prostor za dijalog i razmenjuju argumenti. Višeslojna je i kompleksna. A tek smo na prvoj trećini. Završava se 29. juna.