Znamo li šta u nama budi radost, emociju koja može da bude individualna, autentična, mirna i tiha, ali i histerična, narcisoidna, zlonamerna...

Radost je tema i nove knjige prof. dr Tijane Mandić, kliničkog psihologa i psihoterapeuta, uprkos mišljenju pojedinih kolega da je birati ovu temu besmisleno u ovakvom svetu prepunom ozbiljnih događaja.

Promocija knjige „Radost” (izdavač „HERAedu”) privukla je veliku pažnju.

Bezbroj je definicija radosti – za budiste ona je svesnost, sposobnost pamćenja lepote, bivanje u svakom trenutku. Za hrišćane – radost je i tihovanje. Povlačenje u sebe kao u svetilište. Za našu kulturu, gde je, po Jovanu Skerliću, na slovensku depresivnost naslonjen istočnjački pesimizam, ovo je više nego neophodno i dragoceno delo, navela je Sanja Domazet na promociji.

Emocionalni luksuz

Zorica Stablović Bulajić, urednica izdavačke kuće, postavila je pitanje da li je osećaj radosti u današnjem svetu emocionalni luksuz.

Osvrnula se na još jedan fenomen – u kojoj meri je manir u zapadnoj kulturi da smo uvek „radosni”, konstantno uspešni i produktivni – zamka za sve ljude:

– Da bi se prilagodili tim očekivanjima, ljudi odmalena nauče kako da izražavaju sreću iako je ne osećaju, često lažnim osmehom, a svoja autentična osećanja potiskuju da neko ne bi primetio da su ispod tako izražene sreće ponekad tužni i nesrećni.

– Živeći u društvima u kojima dominira „industrija sreće” sve je teže naći autentično osećanje iako postoje uslovi: pozitivna klima, mesto, način i dozvola da se ljudi raduju. Nemojte se primoravati da budete radosni, osećati krivicu ako niste, kao što to diktira narcisoidno društvo ili vaši bližnji – poručuje autorka ove knjige Tijana Mandić.

Iako se upotrebljavaju kao sinonimi, radost i sreća se razlikuju.

– Radost je specifična i jednostavna emocija za razliku od sreće koja je mnogo kompleksnija i uključuje sveukupan doživljaj dobrobiti i pozitivne procene svog života – objašnjava autorka.

Smatra se da je Darvin bio prvi naučnik zapadnog sveta koji je izučavao izraz lica kod majmuna i ljudi i zaključio da izraz radosti, zajedno s pokazivanjem praznih šaka, pokazuje drugom da mu nije neprijatelj i da ga neće napasti.

Bavljenje radošću poteklo je iz religije, da bi se tokom vremena osamostalilo i priklonilo drugim naukama.

Vilijam Vunt, jedan od osnivača naučne psihologije, izdvaja četiri osnovne emocije: radost, tugu, strah i ljutnju. Verovao je i da su osnovne emocije psihološki doživljaji koji su van kontrole naše volje i racija i da su izuzetno snažne. U ovom nizu postoje tri „negativne” i samo jedna „pozitivna” emocija.

Svakoga zanima kako prepoznati autentičnu radost, pa evo autorkinog saveta:

– Možda za početak tiho reći u sebi „Ja se radujem”. Zatim gledamo da upravljamo svojom radošću, na primer: „neću se smejati u lice ovoj osobi, to bi je bolelo, ali je situacija zbilja smešna. Smejaću se posle, učiću kako da kontrolišem svoju radost.” Isto tako ću učiti koji su unutrašnji i spoljašnji okidači za moju radost.

Put ka optimizmu i nadi

Važno je, dodaje Mandićeva, da se prepozna i ono spolja što doprinosi ovom osećanju – gledanju određenih filmova, druženju s ljudima koji izazivaju radost i činjenju stvari koje nekoga raduju. Bitno je prepoznati radost kod drugoga, neki se jasno i otvoreno smeju, nekima se „samo smeška brk”, neki stavljaju ruku na usta da prikriju osmeh, a neki okreću glavu i glasno se smeju.

Kada smo ovo savladali, moguće je „voditi” tu radost, bilo da direktno nekome kažete „baš se radujem što te vidim, radujem se što ovo radimo zajedno” i slično ili reći „lice ti se totalno promenilo kada se raduješ”.

Autorka podseća da radost može da pomogne oporavak od fizičkih i mentalnih problema, ona je medijator za mnoga druga osećanja, kao što su poštovanje, opraštanje, optimizam, nada i samopouzdanje. Ova emocija otkriva lepotu, dobro…

Neki autori pišu o tome kako je radost zarazna, pritom ne mislimo na histeričnu radost, već da radost ima moć da zbližava ljude, pomogne integraciji grupe, motiviše inkluziju odbačenih, neprihvaćenih.

Zapad i Istok, dva sveta

Zapadnjaci vole da osećaju energična osećanja kao što su uzbuđenje i razdraganost. Za razliku od toga ljudi s Istoka više vole tiše emocije, kao što su mir i spokojstvo.

– U kineskoj tradiciji najveća je sreća duhovna ravnoteža, nažalost oni su usvojili zapadni model, pa je novac postao nešto što je vrhunac svakog rada – najveća sreća, čulo se na promociji.

Mala bomba

Nagli doživljaj radosti može da eksplodira kao „mala bomba” u mozgu i promeni tokove dotadašnjih kognitivnih procesa. To smeta dotadašnjoj koncentraciji i učenju, ali može biti vrlo korisno u procesu menjanja. Taj mali udar radosti na nekoliko sekundi može da promeni tok i red misli i da ostavi mesta za upliv drugih mišljenja, stavova i pogleda na svet.

Da ne čuje zlo

– Izučavajući radost naišla sam na puno predrasuda. U porodici jedne pacijentkinje se verovalo da su samo glupi ljudi radosni i „cerekaju se”, a pametni ljudi su ozbiljni i ne prave nikakve grimase. Zato je ona radovanje potiskivala i pretvarala u tugu. Njeni osmesi su izgledali više kao grč ili karikatura. Među najgorim primerima je onaj koji je svako od nas čuo: „raduj se, raduj, sutra ćeš plakati”. Po ovoj paranoidnoj predrasudi radovati se je ne samo površno i glupo, nego i opasno – rekla je autorka.

Gde vodi politička korektnost

Radost se ne može sakriti, da se bar malo ne mrdne telo, jer radost obuzima ceo organizam. Tu nailazimo na drugu predrasudu: postoje kulture u kojima je dodirivanje drugih ljudi tabuizirano. Postoje ljudi koji kad hoće nešto da naglase u rečenici, oni to naglase dodirom. Naročito u uzbuđenoj radosti uključeno je celo telo, ruke se dižu, spuštaju, kukovi se njišu, noge igraju, prilazi se drugima i grle se.

Današnja politička korektnost je uvela „mrtve ruke” u komunikaciju, a to je za radost i za kreativnost veliki hendikep.

Uživanje za sva čula

Koju formu radost ima zavisi od temperamenta, tipa ličnosti i načina odrastanja.

Senzacionalna radost je dobila naziv po čulnim zadovoljstvima. Moguće je uživati u svakom čulu koje imamo. Na primer, neko uživa u dobroj hrani i prosto ga vidite kako seda, dodiruje escajg i sprema se da uživa. Slušanje muzike, čitanje knjige, masaža, pevanje dok se tuširamo…

Postoje trenuci, mesta i situacije u kojima je radost potrebna i namenjena samoj sebi, to je onda rezultat nekog unutrašnjeg dijaloga koji se završava lepo. Osobu preplavi radost, ona nema potrebu da je deli ni sa kim i nisu joj potrebni tuđi komentari. To je individualna radost.

Suprotno tome, afilijativna radost je vrsta pokreta ka drugima, ka svetu.