Na jugoistoku Uzbekistana, u živopisnoj dolini reke Zeravšan, okružen planinama Pamir-Altaj, nalazi se Samarkand.

Kakve god epitete za njega smislili filozofi i pesnici – Ogledalo sveta, Vrt duše, Biser istoka, Lice zemlje – svu njegovu lepotu i raskoš nemoguće je iskazati rečima.

Trgovački putevi na zapad – u Persiju, na istok – u Kinu i na jug – u Indiju, preplitali su se u Samarkandu, gradu-raskrsnici na velikom „Putu svile”.

Osnovan kada i Rim, bio je svedok važnih događaja, a među osvajačima, koji su svoje ime upisali u istoriju grada, ističu se Aleksandar Veliki, Džingis Kan i Amir Timur (Tamerlan). Za vreme njegovog unuka Ulugbega, grad postaje naučni i kulturni centar zahvaljujući prvoj opservatoriji i brojnim medresama koje su okupljale najbolje astronome i matematičare tog vremena. I Marko Polo je bio opčinjen ovim neverovatnim gradom.

Danas je Samarkand drugi najveći grad u Uzbekistanu, koji je od prestonice Taškenta udaljen 350 kilometara.

Da se nalazi u Evropi ili Americi, turisti bi ga u hordama opsedali. Od 2001. godine nalazi se na Uneskovoj listi svetske baštine.

Cenkanje na Sijab pijaci

Sijab pijaca je šareni orijentalni bazar s otkrivenim delom gde se prodaju voće i povrće, i natkrivenim gde se mogu pazariti suveniri, začini i slatkiši. Ovamo turisti dolaze kako zbog atmosfere, tako i zbog – cenkanja. Ja sam se cenkala za tirkiznoplavi ogrtač. S prodavačicom, sredovečnom ženom u zelenoj haljini i zlatnim zubima kao oznakom višeg staleža sporazumevala sam se na ruskom jeziku. Stariji Uzbekistanci, osim maternjeg, tečno govore i ruski, za razliku od mladih koji su, zapravo, više opredeljeni ka engleskom.

U vreme mog boravka u Uzbekistanu, za jedan evro dobijalo se oko 12.000 suma, te sam tako, posle mnogo godina, ponovo bila milionerka, jer sam za razmenjenih sto evra dobila neverovatnih – milion i dvesta hiljada suma! Podsetnik na nemile godine inflacije bili su i dileri deviza na Sijab pijaci kod kojih sam novac razmenila, budući da je u banci zvanični kurs bio znatno niži.

U hotelima i restoranima plaća se isključivo u gotovini. Za pet dana boravka nisam uspela da potrošim ni sto evra, jer su cene vrlo pristupačne. Primera radi, noćenje s doručkom u pristojnom hotelu s tri zvezdice košta od dvadeset do dvadeset pet evra, obrok u restoranu (pilav s jagnjećim mesom, salatom i čajem) iznosi oko pet evra, vožnja taksijem od petnaest kilometara koštala me je trista dinara (litar goriva je šezdeset dinara), ulaznice za lokalitete su skuplje i koštaju oko četiri stotine dinara za strane državljane...

Međutim, u većini supermarketa u gradu cene nisu vidno istaknute, već se prodavci služe „odokativnom” metodom, tako da flaširana voda od litar i po može da košta od 1.000 do 5.000 suma u istoj radnji, zavisno od toga ko je kupac (reč je o iznosima od deset do pedeset dinara).

 Bezbedna država

Do Uzbekistana se najpovoljnije može stići redovnim letom niskobudžetne kompanije s presedanjem u Abu Dabiju. Cena povratne karte, s uključenim ručnim prtljagom, košta sto trideset evra.

Uzbekistan je jedna od najbezbednijih država na svetu, tako da, ako nemate društvo za putovanje, nemojte da vam to bude jedina prepreka. Najbolje vreme za posetu su proleće i jesen, s obzirom na to da su zime hladne, a leti temperatura često prelazi i pedeset stepeni.

Plov sa suvim grožđem 

Najpopularnije nacionalno jelo je plov, specijalitet od pirinča, jagnjećeg mesa, povrća (šargarepa i žuta paprika) i suvog grožđa. Navodno se koristi u ishrani još od vremena Tamerlanove vladavine, jer je visokokalorično jelo i lako se priprema.

Preporučujemo i testo punjeno mlevenim mesom i lukom, zatim supu s mesom, povrćem i testeninom, kao i tradicionalni hleb iz peći.

Staljin se uplašio Timurove kletve

U junu 1941. godine arheolozi su otvorili grobnicu Gur-Emir, iskopavanja su potvrdila da su Veliki Timur i njegovi potomci zaista tu sahranjeni.

Mauzolej krase četiri ugaona minareta i portal. Trebalo je da to bude večna kuća za Timurovog unuka koji je umro mlad. Ali Timur je doživeo istu sudbinu: tokom pohoda na Kinu razboleo se od upale pluća i umro.

Sovjetski antropolog Mihail Gerasimov te 1941. otvorio je grobnicu kako bi rekonstruisao skulpturalne portrete Timurida na osnovu njihovih sačuvanih lobanja. U vreme iskopavanja kružila je legenda da će na onog ko otvori grobnicu biti bačena kletva. Navodno, na grobu su ispisana upozorenja: „Kada ja ustanem iz mrtvih, svet će se tresti”. Budući da je grobnica otvorena dva dana pošto je Nemačka napala Sovjetski Savez, Staljin je naredio da se Timurove kosti odmah vrate u Samarkand.

Trg Registan i džamija Bibi

U samom srcu grada nalazi se Trg Registan, jedinstveni spomenik orijentalne arhitekture, okružen je s tri strane medresama. Nekadašnje učionice i spavaonice u ovim verskim objektima pretvorene su u suvenirnice. U prevodu s uzbečkog reč registan znači peščara. U davna vremena ovaj trg, prekriven u potpunosti peskom, bio je centar Samarkanda gde su gradske vlasti objavljivale kanove ukaze, proslavljani su praznici, izvršavana javna pogubljenja, ali to je bilo i mesto odakle je vojska polazila u ratove.

Trg je noću glavna atrakcija u gradu zbog dekorativnog osvetljenja i svetlosno-muzičkog spektakla koji počinje u devet časova.

U neposrednoj blizini je džamija Bibi Hanuma. Prema predanju, džamiju je podigla Timurova žena, u čast povratka muža iz pohoda na Indiju.

Tekst i fotografije: Senka D. Pavlović