Gužva u galerijama

Gostujući nedavno u Beogradu, jedan od najznačajnijih svetskih slikara Remi Jungerman izjavio je za „Magazin” da je „za par dana bio na otvaranju nekoliko izložbi” i nakon toga ocenio da je naš glavni grad trenutno centar savremene umetnosti.

„Posle poznatih galerija u Njujorku, Berlinu i Veneciji, u kojima mi umetnici stalno gravitiramo, obradovalo me da neočekivano upoznam grad van te mape, a u kome umetnost tako intenzivno živi”, dodao je Jungerman.

Slikari, skulptori, grafičari...

Istina, ne prođe nedelja da nema neke značajnije izložbe u Srbiji, a da ih u Beogradu kao stecištu kulture u regionu ne bude nedeljno i tri do četiri u poznatim galerijama. U njima se smenjuju slikari, skulptori, grafičari, keramičari...

S prolaskom ere korone, ovaj program se sve vreme zahuktava. To je postavilo, međutim, i pitanje da li je reč o hiperprodukciji podstaknutoj modom i izazovima popularisanja u medijima, o želji za okupljanjima i proslavama, za zaradom ili o intenzivnom umetničkom osvešćivanju naše sredine.

Samim tim, i pitanja da li danas svako može da organizuje izložbu, kakvi su kriterijumi i da li postoji opasnost od pada kvaliteta domaće umetničke „postavke”.

Tačan odgovor na pitanje koliko se ukupno mesečno izložbi organizuje u glavnom gradu i u Srbiji nema čak ni Maja Škaljac Stanošević, istoričar umetnosti i kustos jedne od najposećenijih galerija u strogom centru Beograda, galerije „Singidunum” u Knez Mihailovoj ulici. Kako kaže, nekada su postojali mesečnici kao „Beorama”, „Artrama” i drugi koji su informisali o svim izložbama, ali sada takvih časopisa gotovo da nema, a sve veći je i broj privatnih galerija. Ipak, da broj izložbi raste svedoči podatak da je ova galerija koja pripada Udruženju likovnih, primenjenih umetnika i dizajnera Srbije (ULUPUDS) organizovala prošle godine 22, a do kraja ove zakazano je 30 izložbi!

„Galerija raznorodnih umetnika u kojoj osim slika, keramičkih dela, skulptura od raznih materijala, imamo i oslikane svilene marame, nije bila prazna ni tokom perioda korone. Dolazili su i medicinski radnici iz ’crvene zone’ da oporave i obodre svoj duh. Otkako je taj period prošao, čini se da su se ljudi još više okrenuli umetnosti. Nekada su izložbe bile organizovane na dve sedmice ili mesec dana, a danas u proseku traju oko nedelju dana, koliko svega imamo i vremena da ih organizujemo. Uglavnom još samo muzeji i SANU imaju dugotrajnije postavke. Bolje je da se izložba duže priprema i da ljubitelji umetnosti sebi negde pribeleže da je pogledaju, u ovo vreme brzog tempa života i obaveza”, kaže kustoskinja.

Ipak, i ona smatra da je bogat izložbeni život glavnog, ali i drugih gradova, dobar znak za našu kulturu. Smatra i da, bar u državnim galerijama, nije došlo do pada kvaliteta izložbi. Kako objašnjava, umetnike koji će izlagati u ovoj galeriji, pored dva kustosa, bira umetnički savet ULUPUDS-a, a takve savete imaju i ULUS i druga umetnička udruženja. Ovaj savet sačinjen je od devet članova iz različitih umetničkih sekcija, od slikarske i vajarske, keramičke i arhitektonske do sekcije TISO (umetnosti tekstila i savremenog odevanja zadužene za izložbe tapiserija, modnih detalja...). Svakog od članova su kao renomiranog umetnika čija odluka ima težinu izabrali sami umetnici. Istina, pojačano je, kaže, interesovanje umetnika za izlaganjem, ali kriterijumi postoje. Prednost imaju umetnici koji su članovi ovog poznatog udruženja.

Kustos Prodajne galerije „Beograd” Sanja Todosijević podseća da o tome ko će ovde izlagati odlučuje uvek tročlani umetnički savet. Nisu promenili koncept da izložbe traju 18 dana i da ih ima 15 godišnje. Za sve njih je konkurs obavezan.

Većina izložbi u beogradskim galerijama je prodajnog karaktera. Umetnici od prodaje dobijaju svotu umanjenu za deo poreza i doprinosa koje galerije plaćaju, kao i za procenat koji izdvajaju za prodaju u galerijskom prostoru, po dogovoru. Procenat je različit, ali uglavnom veći od 10 odsto. To su, dakle, obavezne stavke koje se dodaju na cenu koju sam umetnik predlaže. Zato je i logično, smatraju, da se slike i skulpture već duže ne prodaju, niti umetnici zarađuju kao zlatnih osamdesetih kada se ispred beogradskih galerija čekalo u redu, u vreme kada je država stimulisala prodaju na rate, isplaćujući iz fondacije unapred umetnike. Ipak, tvrde, svakog dana poneko delo se proda u ovim galerijama.

Dok smo o tome u jednoj od njih razgovarali, ušao je ljubitelj slika Dušan koji se posle višednevnog premišljanja odlučio da za 57.000 dinara kupi sliku Dobrivoja Radojevića koja predstavlja umetnikov pogled iz ateljea na Kosančićev venac. Uspeo je da se dogovori o isplati u tri rate.

„Svake godine kupim poneku sliku za stan. Ne samo zato što volim umetnost već i zato što je na taj način upoznajem. Za svaku od onih koje sam odabrao pitao sam kustose o tehnici, poreklu i stilu autora. Ova slika koja asocira na moj pogled na Botaničku baštu nekako pripada mom domu. Ali razmišljam sad već i o zagonetnim slikama nekih kuća i ulica noću, grafičara Bojana Bikića, koje koštaju po 15.000 dinara. Kad slika ima tajnu, čini mi se da ću je dugo otkrivati”, poverio nam se.

Danas, cene slika u galerijama u Beogradu kreću se u proseku od 2.000 dinara do 400.000 dinara, grafike su nešto jeftinije i danas prodavanije, a manje skulpture koštaju u proseku od dve do oko 50.000 dinara. Najviše umetnička dela kupuju naši građani koji rade i žive u inostranstvu ili se prodaju kada je neka proslava povod za kupovinu. Neke od izlagačkih ustanova daju novogodišnje popuste.

Omiljeni motiv gradovi Evrope

U privatnim galerijama tvrde da su najprodavanije slike koje koštaju između hiljadu i tri hiljade evra. Jednog od naših najprodavanijih, a najskupljih akvarelista Dušana Đukarića, na čiju sliku od 120.000 smo naišli u jednoj galeriji, pitali smo nakon izložbe u čemu je tajna ovog uspeha u kom je zabeležena i prodaju njegovog dela za oko 400.000 dinara.

„Godinama slikam motive iz najlepših evropskih gradova kao što su Beograd, Venecija, Prag i Pariz. Gradovi su kao motiv danas malo nadvladali pejzaže, ali naročito je popularan žanr atmosfere i scene u kojoj se, recimo, vide trolejbusi ili motocikli, kao i prolaznici u pokretu, kroz kišne kapi ili zrake sunca. Ljubitelji slike danas vole akvarele u kojima se na realističan, a opet šarenolik umetnički način predstavljaju detalji iz svakodnevnice. Akvarel je u tome stalni izazov”, kako kaže.

Drugi akademski slikar s kojim smo nedavno razgovarali Aleksandar Radivojević Šumar kaže da moderan čovek čezne za spektrom boja. To se danas zove „kolorizam moderne slobode”. Podsetio je da su ga inspirisale šume iz njegovog detinjstva na jugu Srbije. Kao novoprimljeni član ULUPUDS-a, uskoro će moći lakše i da prodaje slike u beogradskim galerijama.

Najtraženiji akvareli i motivi mora

Omiljene teme slika koja se prodaju su scene iz gradova, ali i sa dalekih putovanja. More i mornar zagledan u plave daljine – motivi su publici omiljenih slika Zorana Krulja, koje koštaju do 60.000 dinara. Popularni su i akvareli Silve Vujović, koji se cene oko 40.000 dinara, ali i dekorativne unikatne lampe Franja Posavca, koji ih i danas, sa svojih skoro devedeset godina, ukrašava detaljima antikviteta. Antrfile

Poklon za poslovnog partnera ili mladence

Slike se kupuju često kao svadbeni poklon i na tim delima dominira vatromet boja, teme su kućno okruženje ili putovanja, jer asociraju na toplinu i pozitivnu energiju. Umetnička dela kupuju se i povodom rođenja deteta, ona na kojima su prikazani brodići ili dečji motivi, životinje...

Skupa dela poklonici umetnosti kupuju za sebe ili poklanjaju poslovnim partnerima. Stranci kupuju oslikane marame koje koštaju od tri do 15.000 dinara, a često u naše galerije stignu s vizitkarticama koje su im prethodni putnici iz njihovih zemalja ostavili kao preporuke. Stranci koji ovde žive redovni su posetioci galerija i prate ih na društvenim mrežama. Antrfile

Podela po stilovima

Slikarka Ivana Živić smatra da je Beogradu, ali i Srbiji potreban portal koji bi redovno obaveštavao o događanjima u gradu i ujedno na taj način sastavljao i listu svih izložbi. „Nažalost, ljudi često saznaju za njih kad već prođu. Oduvek je bilo i sjajnih i prosečnih izložbi, premda generalno Srbija ima kvalitetnu ponudu, a i galerije su se sad već podelile po stilovima”, rekla nam je Ivana na otvaranju svoje izložbe „NEMESTA”.

Rukovodilac prostora „TransformArt” Ana Zarubica smatra da nema previše galerija u gradu: „Iako je od Slavije do kraja Knez Mihailove oko dvadesetak galerija, to je opet nedovoljno za umetnike koji žele da izlažu. To se ne može uporediti sa mnoštvom malih galerija pariskih umetničkih kvartova.” Antrfile

Stigli i ruski umetnici

Vladan Kulašević, koji je na čelu jedne od privatnih galerija, smatra da pojačana „frekventnost” izložbi ne govori nikako o padu kriterijuma, već o tome da se naša kultura budi. On je zagovornik teorije da konkurencija rađa kvalitet.

„To je i dobro za Beograd, koji ruku na srce još nema izgrađenu i jasno definisanu umetničku scenu. U glavni grad stigao je i veliki broj ruskih umetnika koji su u tehnikama rada potkovaniji i obrazovaniji, ali umetnički su izražajniji naši slikari, skulptori i fotografi, bar sudeći po reagovanju publike. Sve to je odličan trenutak koji treba iskoristiti da upotpunimo nedostatke i iskristališemo našu galerijsku pozornicu”, kaže on.