Tačno kao sat, seizmometri na više kontinenata su od ranih 1960-ih detektovali misteriozni puls.

Svakih 26 sekundi Zemlja se zatrese. Ne mnogo – svakako nedovoljno da biste to osetili – ali dovoljno da seizmolozi na dobiju merljiv mali skok na svojim detektorima. Ali iako se ovaj puls posmatra decenijama, istraživači se ne slažu oko toga šta ga uzrokuje. Misterija koja okružuje ovaj fenomen ima čak i svoj XKCD veb strip.

Puls — ili „mikroseizam“ u geološkom jeziku — prvi je dokumentovao početkom 1960-ih godina prošlog veka istraživač Džek Oliver, koji je tada radio u Geološkoj opservatoriji Lamont-Doerti, piše Diskaver magazin.

Oliver je shvatio da puls dolazi negde „sa južnog ili ekvatorijalnog dela Atlantskog okeana“ i da je jači u letnjim mesecima severne hemisfere (ili zimi na južnoj hemisferi).

„Džek 1962. nije imao resurse koje smo mi imali 2005. — nije imao digitalne seizmometre, bavio se papirnim zapisima“, objašnjava Majk Ricvoler, seizmolog sa Univerziteta Bulder u Koloradu, čiji bi tim samostalno naišao na čudan puls nekoliko decenija kasnije.

Godine 1980, Geri Holkomb, geolog iz američkog Geološkog zavoda, pažljivije je pogledao čudan mikroseizam i shvatio da je najjači tokom oluja. Njegov i Oliverov rad, međutim, uglavnom su bili izgubljeni u vremenu, dok su se neprekidni seizmički udari Zemljinog pulsa odvijali, neprimećeno, ispod naših nogu.

Onda je jednog dana 2005. godine, tadašnji diplomac Greg Bensen, radio sa seizmičkim podacima u svojoj laboratoriji na Univerzitetu u Koloradu.

Njegov savetnik je ušao i zamolio ga da mu pokaže na čemu radi. Kako Ricvoler kaže, Bensen je izvukao neke podatke, i eto ga – snažan signal, koji dolazi odnekud iz daleka!

„Čim smo to videli, prepoznali smo da postoji nešto čudno, ali nismo imali pojma šta je to“, seća se Ricvoler.

Zbunjen, tim je pregledao tragove iz svih mogućih uglova. Da li nešto nije u redu sa njihovim instrumentima? Ili njihovim analizama? Ili se ova seizmička aktivnost zaista dešavala? Svi znaci upućivali su na ovo poslednje.

Bili su čak i u stanju da trianguliraju puls do njegovog porekla: jedan izvor u Gvinejskom zalivu, kod zapadne obale Afrike. Iskopali su i Oliverov i Holkombov rad i objavili studiju 2006. u stručnom časopisu Geophisical Research Letters.

Od tada, međutim, niko nije potvrdio uzrok ove periodične seizmičke aktivnosti. Iako mnogi pretpostavljaju da je to uzrokovano talasima, neki smatraju da je to uzrok - vulkanska aktivnost. 

Seizmička buka je svuda oko nas

Iako je ovaj određeni puls intrigantan, činjenica da postoji seizmička aktivnost tokom tihog vremena (to jest, ne tokom zemljotresa ili vulkanske erupcije) je stara vest. Sve vreme postoji pozadina suptilne seizmičke buke oko nas.

„Seizmička buka u osnovi postoji zbog Sunca“, objašnjava Ricvoler. Sunce zagreva Zemlju više na ekvatoru nego na polovima, kaže on, što stvara vetrove, oluje, okeanske struje i talase. Kada talas udari u obalu, energija se prenosi na kopno. 

„To je kao da lupkate po svom stolu. To deformiše područje blizu vašeg prsta, ali se onda prenosi preko celog stola“, kaže on. „Dakle, neko ko sedi sa druge strane stola, ako stavi ruku, ili možda obraz, na sto, može osetiti vibraciju.

Istraživači proučavaju obrasce ove ambijentalne seizmičke buke kako bi saznali više o unutrašnjosti Zemlje, što Ricvolerov tim naučnika radi već decenijama.

„Posmatranje pulsa 2005, ipak nas je iznenadilo“, kaže on.

Talasi ili vulkan uzrok pulsa?

Pre šest godina, još jedan diplomac, Geret Ojler, iz laboratorije seizmologa Daga Vinsa na Univerzitetu Vašington u Sent Luisu, još više je suzio izvor pulsa, na deo Gvinejskog zaliva koji se zove Boni zaliv. Oni su, takođe, objasnili i zašto su talasi koji udaraju o obalu, verovatno uzrok tog pulsa. 

Kada talasi putuju preko okeana, razlika u pritisku u vodi možda neće imati mnogo uticaja na dno okeana, objašnjava Vins, ali kada udare u epikontinentalni pojas – gde je čvrsto tlo mnogo bliže površini – pritisak deformiše dno okeana (slično kao što kucanje o sto deformiše njegovu površinu) i izaziva seizmičke impulse koji odražavaju dejstvo talasa.

Ojler je predstavio ova otkrića na konferenciji Seizmološkog društva Amerike 2013, međutim, nisu svi bili potpuno uvereni. U studiji objavljenoj iste godine, tim koji je predvodio Đingdži Ksija sa Instituta za geodeziju i geofiziku u Vuhanu, Kina, predloženo je da najverovatniji izvor pulsa od 26 sekundi nisu talasi, već – vulkani. To je zato što je početna tačka pulsa veoma blizu vulkana na ostrvu Sao Tome u zalivu Boni.

I zaista, postoji bar još jedno mesto na Zemlji gde vulkan izaziva mikroseizam sa nekim sličnostima sa ovim – to je vulkan Aso u Japanu.

Čak i van ove glavne debate ostaje još pitanja. Naime, zašto baš u Gvinejskom zalivu? Postoji mnogo drugih kontinentalnih ploča i vulkana širom sveta koji, koliko znamo, ne izazivaju seizmičke impulse - šta je tako posebno u zalivu Boni? 

Gotovo 60 godina nakon što je puls prvi put primećen, niko nije uspeo da ga shvati. Možda zato što, što se tiče seizmologa, to jednostavno nije prioritet.

„Ovo nema nikakve veze sa razumevanjem duboke strukture Zemlje, čime se prvenstveno bavimo, mada ne znači da nije vredno proučavanja”, kaže Ricvoler, i dodaje:

„Još uvek čekamo fundamentalno objašnjenje uzroka ovog fenomena. Postoje veoma interesantni fenomeni na Zemlji za koje se zna da postoje, a koji ostaju tajne. Možda je na budućim generacijama studenata da zaista otključaju ove velike enigme”.