Drugi pogled na Milevu Marić Ajnštajn

O porodici Marić nedovoljno se zna. Životi sestre Zorke i brata Miloša koji su se rodili u Rumi obavijeni su velom tajne, a u našoj javnosti već decenijama se šire brojne neistine o njima.

Istu sudbinu ima i Mileva Marić Ajnštajn (1875–1948), koju najčešće predstavljaju kao tužnu i depresivnu osobu što ne odgovara istini. Ona je bila sve suprotno od stereotipa koji je prati. Mnogi pisci i pojedini biografi, fokusirali su se na Milevin život samo u periodu razvoda, u tih nekoliko godina, iako je Mileva živela 39 godina pre početka bračne krize sa Albertom i 29 godina posle razvoda.

Istraživanje celokupnog života i rada Mileve Marić Ajnštajn pokazuje da je reč o sasvim drugačijoj osobi – nimalo nalik narativu koji je prati.

Mileva je govorila mađarski, nemački i francuski, tokom celog školovanja imala je najbolje ocene iz matematike i fizike. Svirala je tamburicu i klavir, imala je i slikarski dar. Sama je šila odeću, a njena dobra drugarica sa studija, Milana Bota (udato Stefanović), hvalila se svojim roditeljima: „Sama sebi sam sašila jednu lepu bluzu. Ali razume se da mi je Mica skrojila i pokazala.”

Mileva je upisala Politehniku 1896. i našla se među 20 žena koje su studirale prirodne nauke i matematiku na svim nemačkim i švajcarskim univerzitetima. Bila je jedina žena među studentima fizike u svojoj generaciji na Politehnici. Tokom studija upoznala je Alberta, a studentsku ljubav su krunisali brakom 6. januara 1903, na pravoslavni Badnji dan.

Sam Albert je pisao dobrom prijatelju (Mišel Beso) nakon venčanja: „No, sada sam oženjen i živim srećno i udobno sa svojom ženicom. Ona se divno stara da sve bude u redu. Dobro kuva i uvek je vesela!”

Milevina pisama kumovima Gajin, Heleni (Kaufler) Savić i Albertu Ajnštajnu najbolje svedoče o njenoj ličnosti i karakteru. Ona je bila idealista i velikodušna, imala je izražen smisao za humor. Bila je odlučna po svim pitanjima. Ljude je dobro procenjivala (pa čak i Alberta!), bila dosledna u onome što voli ili ne voli. Imala je čvrst stav i radoznao duh. Bila je odan prijatelj, moralna i vrlo pobožna. Nedeljom je išla na liturgiju u rusku pravoslavnu crkvu u Cirihu. Slavila je Svetog Stefana (9. januara), slavu porodice Marić.

Zvaničan razvod

Kada je Albert zaplovio u intimnu vezu sa svojom bliskom rođakom Elzom, koja je bila njegova rođaka sa majčine strane (prvo koleno), ali i rođaka (drugo koleno) sa očeve strane, to je bio početak kraja njihove idile, a Mileva se vremenom pomirila s tim.

Ona je bila hrabra žena: kada joj Albert postavlja brutalne uslove za dalji zajednički život (oko 18. jula 1914) i kada joj faktički nudi „život u troje”, s njegovom novom izabranicom Elzom, ona je to odlučno odbila. Samo desetak dana kasnije, Austrougarska monarhija je objavila rat Kraljevini Srbiji i tada počinje Prvi svetski rat. Već sledećeg dana Mileva je s decom i u pratnji dobrog zajedničkog prijatelja (Mišel Beso) otputovala u Cirih i napustila Alberta. Odlučila se na ovaj korak za manje od dve nedelje.

Mileva i Albert se zvanično razvode 1919; ona je pokrenula brakorazvodnu parnicu 13. jula 1918, u Palati pravde u Cirihu, na osnovu muževljeve preljube. Celokupne troškove suđenja snosio je tuženi – Albert.

Ceo iznos novca od Nobelove nagrade Albert je dao Milevi jer se taj uslov nalazio u presudi o razvodu iz 1919. u kojoj je Mileva bila tužilja protiv profesora Alberta. Ovo jasno govori da je Mileva bila svesna svog udela koji je imala u Albertovim naučnim ostvarenjima, pa je kasnije, kada se njihova idilična saradnja okončala, to svoje pravo i ostvarila u nagodbi o razvodu.

Mileva je nastavila da živi „punim plućima” – ugostila je u Cirihu mnoge prijatelje iz Srbije, pomno je pratila štampu i slušala radio, bila odlično obaveštena o svetskim zbivanjima, kao i prilikama u Srbiji. Od kumova je tražila da joj šalju novine iz otadžbine. Uoči Drugog svetskog rata videla je i našeg konzula u Cirihu na proslavi u Jugoslovenskom društvu. Organizovala je mnoge književne i muzičke večeri, zanimala se za noviju srpsku književnost, u bioskopu je s prijateljicom gledala „Krajcerovu sonatu”. Davala je časove matematike i klavira, a jedna njena učenica se ovako sećala Mileve (1929): „Uvek bih sedela pored gđe Ajnštajn za stolom koji se nalazio na sredini sobe, dok bi me ona sa ogromnim strpljenjem, izrazito razumljivim jezikom podučavala osnovama algebre i matematike i pomagala mi da rešim školske zadatke. Ophodila se majčinski, a sve što je nekada delovalo teško, pod njenim je vođstvom postajalo jednostavno.”

Kaktusi na poklon

Brojni su dokazi „tinjajuće ljubavi” između Mileve i Alberta, i njihove čudne neprolazne bliskosti. Kada se Albert vratio s turneje po Južnoj Americi (1925), Milevi je na poklon doneo mnoštvo kaktusa jer je znao da ih obožava; a kada je počeo progon Jevreja, pred Drugi svetski rat, Mileva je ponudila Albertu i Elzi utočište kod sebe. Iako oni nisu došli u Švajcarsku, ovaj poziv je Alberta oduševio i ubrzo joj je odgovorio: „Veoma si me usrećila i iznenadila, i to ne samo svojim ljubaznim pozivom nego i što razumeš naše muke.”

U avgustu 1929. Albert je došao u Cirih na 16. Kongres cionista, i nedelju dana je boravio kod Mileve, svima se hvaleći: „Odseo sam kod prve žene!”

Kada je putovao za Ameriku, Mileva je tražila da joj iz „obećane zemlje” donese radio. On je to uradio, ispunjavao je mnoge njene želje i nakon okončanja braka.

Prvog aprila 1941. Mileva piše kumovima: „Prošlog četvrtka sam slušala Radio Beograd i čula one silne pesme i usklike u čast mladom kralju Petru Drugom Karađorđeviću… Daj Bože da sve i dalje ide uz pesmu i veselje!” (Reč je o atmosferi posle puča od 27. marta 1941. godine.)

Nešto ranije Mileva piše kumovima Gajin: „Kad god uspem, slušam Radio Beograd i mislim pritom na vas, da možda i vi slušate, kao što smo onda zajedno slušali. Još se živo sećam mog boravka kod vas (1938), onog rada kod naše kuće, onog jurenja po varoši i sedenja na tvrdim klupama… a sećam se isto tako živo i onih ugodnijih stvari, onih večeri, koje smo uz narodne pesme zajedno proveli…”

Ljubav prema muzici i druženju Milevu nikada nisu napustili.

Antrfile 1

Sestra Zorka

I Milevinu sestru Zorku (1883–1938) do danas prate brojne neproverene glasine. Ona je bila obrazovana žena, školovala se u Rumi, Zagrebu, Novom Sadu, Pragu i Cirihu. Tečno je govorila mađarski i nemački jezik, svirala je klavir i bila najmuzikalnija od svih Marića. Zorka se nije udavala. Kao aktivan član, učestvuje u ženskom pokretu u Novom Sadu od 1906. u Dobrotvornoj zadruzi „Srpkinja Novosatkinja”.

Antrfile 2

Brat Miloš

Miloš Marić je diplomirao na univerzitetu u Klužu (Rumunija). Tu se i oženio prvi put 1913. bogatom Martom, koja je imala francusko poreklo. Dok je studirao u Klužu, odlazi na usavršavanje u Pariz i Švajcarsku. U Bernu je stanovao kod sestre Mileve i zeta Alberta. I kao na filmu, Miloš je Mariju Vasiljevnu Karpov (drugu suprugu) prvi put video u Cirihu kada je bio na studijskom usavršavanju. Sudbina je uredila da se Miloš i Marija ponovo vide u SSSR-u, u Dnjepropetrovsku, kada je on za vreme rata zarobljen (1916). Oni su usvojili troje dece, ratne siročadi (Tanja Levska, Borja Frederiks, Galja Frederiks) – a njihovi potomci i danas dolaze u Kać da obiđu familiju Marić.

Miloš je izabran za šefa katedre histologije na Saratovskom državnom medicinskom univerzitetu. Vrlo brzo postao je uvaženi naučnik u sovjetskoj Rusiji, objavljujući brojne naučne članke i monografije, a njegova supruga Marija bila je profesorka matematike na univerzitetu.

ANTRFILE 3

Ministarstvo kulture Republike Srbije podržalo je obnovu porodične kuće Mileve Marić Ajnštajn u Rumi, a u susret velikom jubileju 150 godina rođenja srpske naučnice, koji će se obeležiti naredne godine. Iz ministarstva su istakli da kuća u kojoj je Mileva živela s porodicom ima nespornu istorijsku vrednost, a nakon završetka rekonstrukcije, objekat će imati memorijalnu sobu posvećenu porodici Marić.

(Autorka romana u pripremi „Srećna srpska Nova godina”, u kojem je Mileva Marić Ajnštajn jedna od junaka)