„Rudarke" putuju po svetu

Dokumentarni filmovi, makar bili najbolji, uvek sa malim zakašnjenjem stižu na mali ekran. Tako Radio-televizija Srbija u ponedeljak prikazuje film „Rudarke”, u režiji i po scenariju Marije Đoković i Nataše Janković, koji je pobednik na prošlogodišnjem 70. Martovskom festivalu u kategoriji dokumentarnih filmova do 50 minuta.

Film je svetsku premijeru imao u Švedskoj, a srpsku na Martovskom festivalu. I svoj festivalski život i dalje nastavlja, što se poklapa sa željama autorki da „Rudarke” stignu u mnoge krajeva sveta, u Tursku, Sloveniju...

Sve je počelo sa serijom fotografija – foto-esejom o ženama koje su radni vek provele u srpskim rudnicima – master radom Marije Đoković, koji je autorki i srpskom izdanju časopisa „Nacionalna geografija” doneo nagradu „Best edit ” za najbolju lokalnu produkciju među četrdeset izdanja „Nacionalne geografije” u svetu. Tome se Marija Đoković nije nadala, kaže, ali je došlo u pravom trenutku, kada je krenula ka novom izazovu – prvom dokumentarnom filmu o nečemu što gotovo nije poznato, o ženama koje rade u srpskim rudnicima. Njena karijera nije mogla bolje da počne...

– Ja sam kao student FDU radila reklamu za jedan privatni rudnik na planini Rudnik kod Gornjeg Milanovca – kaže Marija Đoković.

– Bio je to studentski rad, a moj prvi odlazak u rudnik, pa još srećem ženu-nadzornika koja radi kao rudar. Prvo što mi je palo na pamet je da snimimo priču o njoj, međutim ona je tih dana dala otkaz, ali me to nije pokolebalo. Namera je bila tu, čvrsto me je držala da uđem u ovu neobičnu i opasnu avanturu...

Godinu dana obilazila je rudnike, tragala gde bi mogla da snimi film i izbor je pao na Senjski rudnik i Resavicu. Zašto? Zato što zapošljavaju tridesetak rudarki, koje silaze u jamu.

– U međuvremenu, završila sam fakultet – nastavlja – ja kameru, a moja koleginica Nataša produkciju, aplicirale smo za film „Rudarke” na konkurs Filmskog centra Srbije i srećom dobile finansijska sredstva. Našoj maloj ekipi pridružio se i Miloš S. Pavlović, koji je takođe radio na scenariju.

Najteže je bilo doći do dozvole rudnika, čujemo. Prvo su morale da steknu poverenje zaposlenih da bi se filmska ekipa spustila u jamu. Rizik je bio veliki, to stoji. Ali...

– Kada gledaoci upoznaju našu junakinju Milanku, sve će im biti jasno. Bila je zvezda na Martovskom festivalu. Mnogi su želeli da je upoznaju, fotografišu se sa njom – kaže Marija Đoković.

– Film prikazuje dve nedelje u životima žena koje rade u rudniku mrkog uglja „Rembas”. Jedna od junakinja je Jasmina Simić, prva žena koja je postala upravnik rudnika, dok je Milanka Miletić poslednja žena koja je ostala uključena u proces separacije uglja.

To je topla priča o ženama-borcima. Iako mnogi ne zamišljaju rudnik kao mesto gde bi mogle da rade žene, one rade kao geolozi, inženjerke, nadzornice... Milanka je u međuvremenu otišla u penziju, dok je Jasmina Simić prešla da radi u rudniku u Boru. Naše junakinje život je odveo na različite strane. Ponosne što su bile „zvezde” jednog filma... Tako nešto nisu mogle ni da sanjaju.

Podrška profesora Čolakovića

Naša sagovornica u svoju biografiju je upisala i mnoge poznate projekte „Sablja”, „Tajkun”, „Močvara”. Bila je deo tehničke ekipe u sektoru kamere na snimanju ovih TV serija. Trenutno radi na scenariju dokumentarnog filma „Znaš li ti ko sam ja”, koji je posvećen amaterskom pozorištu Doma za lica ometena u razvoju „Kulina” kod Aleksinca i njihovim predstavama.

– Moja prva serija je „Čizmaši” – kaže Marija Đoković. – TV ekipi „Čizmaša” pridružila sam se na četvrtoj godini fakulteta. Serija se snimala u Senjskom rudniku i Resavici. Pridružila sam im se na poziv mog profesora Miladina Čolakovića, direktora fotografije ove serije. Tako se drugi putu otvorio put da se približim tom kraju i ženama-rudarkama kako bi ih bolje upoznala. Sve je to proces. Traje godinama. Nije bilo jednostavno.