Satelitski otpad može da uništi atmosferu
(Freepik)
Bivša fizičarka u NASA, dr Sijera Solter-Hant, upozorava da jeftine satelitske „mega-konstelacije” poput „Starlinka” Ilona Maska, mogu poremetiti Zemljinu magnetosferu, izlažući sav život na planeti smrtonosnim kosmičkim zracima.
„SpaceX Starlink” satelit sagoreva više od 1,3 tone satelitskog otpada po satu u Zemljinoj atmosferi, stvarajući sloj metalnih provodljivih čestica u orbiti.
Potencijalne posledice su nesagledive. Čestice sa satelita na kraju njihovog životnog ciklusa mogu „iskriviti ili zarobiti magnetno polje” koje čuva Zemljinu atmosferu da „ne pobegne u kosmos”, što bi moglo dovesti do „ljuštenja atmosfere”, kataklizmičnog događaja sličnog drevnim sudbinama Marsa i Merkura.
U orbiti je sada, od poslednje procene astronoma u martu ove godine, 5.504 satelita „Starlink”, od kojih je 5.442 operativno. Međutim, planirano je puštanje u orbitu još desetine hiljada njih.
„Trenutno smo na ukupno oko 10.000 satelita u orbiti, ali za 10 do 15 godina verovatno će ih biti 100.000”, rekla je dr Solter-Hant za Dejli mejl.
Čestice sa ovih satelita na kraju njihovog životnog ciklusa mogle bi da postanu „visoko-provodljivo metalno smeće”, upozorava fizičarka, i dodaje:
„Kada dođemo do 100.000 mislim da bi moglo biti prekasno u smislu ovog neplaniranog geoinženjerskog eksperimenta koji će se dogoditi”.
Razlog za njenu zabrinutost je taj što ogromna količina metalnih ostataka u obliku finih čestica, već u velikoj meri nadmašuje težinu magnetski nabijenih čestica koje štite Zemlju od kosmičkog zračenja.
Najteži poznati deo Zemljine magnetosfere su velike petlje zarobljenih čestica koje se zovu Van Alenovi pojasevi — dve regije u obliku krofne malih čestica energizovane kosmičkim zračenjem Sunca.
Ti pojasevi se protežu u krug preko Zemljinih magnetski nabijenih severnog i južnog pola.
Težina ove vitalne regije, međutim, neizmerno je mala u poređenju sa metalnim krhotinama koje bi mogle da je odseku od Zemlje — Van Alen pojasevi imaju samo ukupnu masu od 0,0004 kg (ili oko 0,00018 kilograma).
„Mase drugih delova magnetosfere (prsten struje, plazmasfere itd.), nisu tačno procenjene, ali su manje gustine od Van Alenovih pojaseva”', piše dr Solter-Hant u svom novom radu, postavljenom na Kornelov arXiv.
Ova mala težina i niska masa magnetosfere, drugim rečima, znače da bi velika količina teških satelitskih ostataka mogla da ima dramatičan, do sada nezabeležen uticaj.
„Mislim da treba odmah da prestanemo da koristimo jonosferu i atmosferu kao kantu za smeće svemirske industrije”, rekla je ona Dejli mejlu.
Astronomi posebno brinu da bi svemirsko đubre kompanije Spejs Iks moglo trajno da ometa opservatorije na zemlji, zaustavljajući tako proučavanje svemira.
Naučnici nisu složni
Mada ima određeni broj pristalica svoje teorije, neki naučnici se ne slažu sa analizom dr Solter-Hant. Fiona Tompson, istraživačica sa Univerziteta Daram u Velikoj Britaniji, rekla je za Live Science da procene dr Solter-Hant o broju budućih satelita „deluju preterano”, jer ipak, ambiciozni rasporedi kompanija o lansiranju novih satelita „imaju tendenciju da budu prenaglašavanje”.
„Ovo je interesantan misaoni eksperiment”, istakla je ona, ali je dodala da „ne bi trebalo da se prenosi kao da će se to definitivno i desiti".
Stručnjak za magnetosferu i naučnik koji proučava planete na Univerzitetu Ročester u Njujorku, dr Džon Tarduno, posebno je kritikovao hipotezu da bi gustina metalnih ostataka mogla da se toliko zgusne da odseče Zemlju od njenih Van Alenovih pojaseva.
„Čak i pri gustini svemirske prašine o kojoj se razgovaralo, stvaranje neprekidne provodne školjke poput pravog magnetnog štita malo je verovatno”, rekao je dr Tarduno.
Neke od pretpostavki studije, smatra on, verovatno su „suviše pojednostavljene i malo je verovatno da će biti tačne”.
Dr Solter-Hant je, međutim, rekla Dejli mejlu da niko od njenih kritičara nije uspeo da probuši rupe u njenoj osnovnoj premisi, čak ni kada je lično tražila dublju konstruktivnu kritiku.
„Posegnula sam za nekima od njih radi dalje razrade o tome kako mogu da poboljšam istraživanje i oni jednostavno nisu znali kako mogu da poboljšam svoju studiju o elektrostatičkim potpisima, ili su bili nedostupni. Tako da ne smatram da u ovom trenutku postoje pravi naučni kritičari”, rekla je ona.
Dr Samanta Loler, astronom sa Univerziteta Redžina u Kanadi koja je inspirisala ova istraživanja, nazvala je novu studiju dr Solter-Hant „zaista važnim prvim korakom” koji privlači potrebnu pažnju na „zastrašujuću” količinu prašine svemirskih letelica koja se gomila u Zemljinoj atmosferi.
„Posledice ovog satelitskog zagađenja mogle bi da budu u mnogo većem obimu nego što smo navikli da mislimo”, zaključila je dr Loler.