Propaganda diktature je sirova i drska

Lako čovek bude sveden na broj kada se spekuliše o tome koliko je ljudi stradalo u nekom ratnom sukobu ili u logoru. Međutim, knjige Petera Englunda, istoričara, profesora, člana Švedske akademije, istoriji daju ljudsko lice. Heroji, zločinci i žrtve podjednako su opisani u njegovim delima i čitalac ih prati kroz najteža životna iskušenja, kao njihov savremenik. Posle Englundovih Malih istorija i Lepote i tuge, Intimne istorije Prvog svetskog rata (u izdanju Geopoetike), sada čitamo njegovo novo delo dokumentarističke proze Snovi svirepih noći, Novembar 1942. Intimna istorija prekretnice Drugog svetskog rata u 360 kratkih poglavlja, u prevodu Spase Ratković, koje je i povod za ovaj razgovor. Tu su paralelno opisana iskustva najrazličitijih ljudi: vojnika Crvene armije, jevrejskih izbeglica, profesorke univerziteta u opkoljenom Lenjingradu, italijanskog majora, japanskog mornaričkog kapetana. Jingera i Albera Kamija podjednako kao i engleske domaćice ili ruske pesnikinje...

Peter Englund, istoričar je i pisac, profesor na Univerzitetu u Upsali do 2001, a do 2006. godine profesor na Institutu za dramu u Stokholmu, član je Švedske akademije od 2002. godine. Rođen je 1957. godine u Bodenu, na krajnjem severu Švedske. Studirao je arheologiju, filozofiju i istoriju na Univerzitetu u Upsali. Doktorirao je 1989. godine radom „Ugrožena kuća: Plemićke predstave o društvu u doba ’Švedskog carstva’”, jednim od prvih većih švedskih radova iz istorije mentaliteta. Svoja novinarska iskustva iz praćenja ratova u Hrvatskoj, Bosni, Avganistanu i Iraku sažeo je u knjižici Scene iz ogledala: Fragmenti uspomena iz četiri rata (2006). Zbirkama eseja, od kojih su neki prerađeni članci i reportaže koje je pisao kao novinar, približio je širokoj publici ono što naziva malom istorijom, iako je važna kao i takozvana „velika istorija”. Dela Petera Englunda prevedena su na više od 20 jezika.

Zašto ste se odlučili za to da prikažete Prvi svetski rat, i sada i Drugi svetski rat u knjizi „Snovi svirepih noći” kroz lične životne priče najrazličitijih ljudi?

Jedinstvena osnovna ideja povezuje ove dve knjige. Naime, pokušao sam da napišem istoriju zasnovanu na onome što su ljudi znali tada i tamo, i da ne dopustim da perspektiva bude zasnovana na onome što mi sada znamo da bi se desilo. Tragao sam za širim razumevanjem, pokušavajući da rekonstruišem neizvesnost u kojoj su ljudi živeli, nesigurnost koje često nema u običnoj istoriografiji, pri čemu je katastrofa prikazana kroz pojednostavljeno i ponekad bezazleno pripovedanje.

Koja je suštinska razlika između dva svetska rata?

Postojao je osećaj pogrešno vođenog i doživljenog idealizma u Prvom svetskom ratu, koga gotovo da nije bilo u Drugom svetskom ratu. Evropa je doslovno posrnula u Prvi svetski rat, niko ga zapravo nije priželjkivao. Drugi svetski rat nametnule su fašističke i agresivne države koje su zaista žudele za sukobom.

Kao istoriografu, posebno vam je važan kraj te 1942. godine?

Početkom novembra 1942. godine izgledalo je kao da bi sile Osovine i dalje mogle da pobede; krajem tog meseca svi su shvatili da je bilo samo pitanje vremena kada će izgubiti rat. Između ta dva momenta desile su se bitke kod Al Alamejna, za Gvadalkanal, iskrcavanje Francuza u severnoj Africi i povlačenje Japanaca sa Staze Kokoda u Novoj Gvineji, i naravno, sovjetsko opkoljavanje nemačke Šeste armije u Staljingradu. To je samo jedan mesec, ali možda i jedan od najvažnijih u čitavom dvadesetom veku, gde je sve još visilo o koncu.

Ovo je pre pitanje za autora neke distopijske knjige, ali možete li da zamislite današnji svet da nije bilo tadašnje prekretnice na Istočnom i Afričkom frontu, da nije bilo pobede saveznika?

Ne. Bio bi to potpuno drugačiji svet na mnogo načina. Veliko je to pitanje.

Kao istoričar predočavate jasne činjenice. Ali da li ste ujedno i prozni pisac kada opisujete lični užas osobe koja umire u koncentracionom logoru ili kada pišete o majci koja prvoj prolaznici predaje svoju bebu pre nego što je nacista odvede u logor?

Knjiga je zasnovana na dnevnicima, pismima i sećanjima ljudi koji su sve to proživeli i bili tamo. Ništa nije izmišljeno. Kao istoričaru mi nije dozvoljeno da izmišljam stvari. Nisam ni morao. Materijal je obilan i prilično neverovatan.

U naslovu vaše knjige citat je pesme Prima Levija, i on je iskusio svu surovost rata, preživeo Holokaust i zatim se ubio... Da li ste bili u iskušenju da postanete nihilista kada je reč o čoveku i humanosti, posle toliko viđenog dokaznog materijala?

Dobro je to pitanje i zahteva duhovno promišljanje s moje strane. Ne samo da sam kao istoričar pisao o užasnim stvarima kao što je Tridesetogodišnji rat, Prvi i Drugi svetski rat, nego sam takođe radio i kao ratni dopisnik u pet ratova, a najskoriji je ovaj u Ukrajini, gde sam bio prošle godine. I iskreno bih odgovorio – ne. I kada radite sa intenzivnim privatnom istorijskom građom, kao što je ova u knjizi, ili kada intervjuišete vojnike u rovu negde izvan Bahmuta, pogodi vas individualna ljudska sposobnost borbe za život, istrajnost u tome da se sa svim izađe na kraj, da se očvrsne, da pomogne, da gaji nadu za budućnost, da voli, čak i da sebe žrtvuje za druge. Ljudska bića sigurno mogu da se prema drugima odnose na najsurovije načine. Ali ljudska bića takođe imaju i prilično izvanredan kapacitet za ljubaznost, za to da se ophode pristojno čak i prema strancima. Nikada na to ne možete potpuno da računate, ali ta sposobnost postoji i ona mi daje nadu.

Dok se ginulo na frontovima, u vašoj knjizi čitamo o američkoj domaćici koja se dosađuje ili o nemačkoj bogatašici koja po inerciji pristupa nacistima. Zašto su uvek u manjini ljudi kao što je bila odvažna studentkinja Sofi Šol, koja je umrla protiveći im se?

Kao što sam već kazao, mnogi ljudi sposobni su za nesebičnost, neki su spremni na bezgraničnu surovost, većina se samo slaže i prilagođava, radi ono što je za njih najbolje u datim okolnostima. Oni kao što je Sofi Šol čista su manjina, ali oni ipak postoje i uvek će postojati. Kojoj od ovih kategorija mi pripadamo, možda nikada nećemo saznati. Sve dok ne budemo iskušani, a treba se moliti i živeti u nadi da dan kušnje nikada neće doći.

Da li je Ernst Jinger, koji je počasti stekao još u Velikom ratu, a koji je bio svestan stradanja civila i pisao protiv Hitlera, pravi primer intelektualca u ratnim okolnostima?

Jedna od poenti ove knjige jeste da pokaže načine na koje su se najrazličitiji ljudi nosili s pritiscima i moralnim dilemama rata, kako su odgovorili na iskušenja. Mislim da je Jinger bio dobar primer intelektualca koji se snalazio u ratu, analizirajući ga i posmatrajući ga na svoj način.

Pišete i o sovjetskim vojnicima koji su u svojoj zemlji iskusili užase gulaga i Staljinove diktature, o piscu Vasiliju Grosmanu, čiji je ratni roman KGB zabranio u miru. Na koji način vidite svet koji je nastao posle Drugog svetskog rata?

Oh, to je preveliko pitanje! Ali daću vam najjednostavniji odgovor: iz mraka, krvi i haosa Drugog svetskog rata stvoren je novi svet koji je, naravno, bio daleko od savršenog, ali je bio najmirniji i najnapredniji otkad je sveta. I trajao je, da kažemo, do devedesetih godina 20. veka ili ranih dvehiljaditih.

Kako zatim objašnjavate današnji svet, sa ubijanjem civila na Bliskom istoku i u pomenutoj Ukrajini, da li je svet išta naučio iz dva svetska rata?

Ponekad se dešava da događaji i iskustva iskliznu iz živog sećanja. Budu zaboravljeni ili „samo” svedeni na istoriju. I istorijom se može manipulisati, ona može da se iskvari. Istorija je vrlo politička nauka, i pritom može biti vrlo opasna. Mislim da je ono što se desilo u Rusiji najbolji primer za to. Sovjetski Savez bio je opasna i gnusna diktatura, ali vodile su je generacije ljudi koji su videli apsolutne ratne užase na Istočnom frontu. Deveti maj, Dan pobede nad fašizmom, bio je dan smirenja i žalosti, Dan sećanja na sve koji su stradali. Danas Rusiju vodi generacija ljudi koja nije iskusila rat na svojoj koži, osim što je gledala herojske ratne filmove, i 9. maj pretvorio se u vojnu gozbu s glasnim skandiranjem: „Možemo mi to ponovo!” To nije bilo moguće dok je stara, ratnim ožiljcima izbrazdana generacija, još uvek bila prisutna. Nije ni čudo što žele da okupiraju susedne države, kao što su Gruzija i Ukrajina. Tome su težile fašističke, militarističke države...

Novi mediji danas igraju ključnu ulogu. Kako je, međutim, Holivud filmom „Kazablanka” bio uključen u američku ratnu propagandu?

To sam sve detaljno opisao u knjizi... Dovoljno je reći da je scenario za film pažljivo i kritički pregledan pre snimanja, da bi se videlo da li se uklapao u zvanični propagandni narativ. Sve države su to činile. Ono što je zanimljivo jeste da su ipak demokratske države bile mnogo bolje u tome. Propaganda diktature često je previše pojednostavljena, suviše sirova, odviše drska i direktna.