Idi, sine, u Armiju

Kasnih šezdesetih godina tadašnja "socijalistička" Jugoslavija postala je zemlja u kojoj je standard počeo da raste, "fiće" su se sve masovnije kupovale na kredit, kao i televizori, frižideri, električni šporeti. Bilo je i posla, otvarale su se nove fabrike, a za one koji su želeli više – otvorene su granice  za odlazak u Nemačku i druge evropske zemlje. Sela su još bila puna, u kućama su živele sve tri generacije, dece je bilo u školama, žamor se dečji osećao i po sokacima, livadama gde se igrao fudbal, a sa štapovima za pecanje išlo se na rečice i potoke.

U to vreme najpopularnije emisije na radio stanicama postala su „želje i pozdravi“ koje su se uz narodnjačku muziku emitovale tokom celog dana. Skoro da se nije moglo zamisliti da prođe nečiji rođendan, svadba, veridba, i odlazak u vojsku, popularni „ispraćaji“  a da se to ne oglasi uz neku tada popularnu novokomponovanu pesmu.

Pesma koja je Acu Stepića lansirala u orbitu kao kompozitora bila je i danas  mnogima u sećanju "Dobio sam poziv za armiju", koju je 1967. godine snimio Petar Grubić. 

Tekst je napisao Dobrivoje Ivanković Doca: "Jesenje su kiše počele da liju/ dobio sam, mlađan, poziv za armiju/ mojoj staroj majci suze obraz kvase/ otac stari veseli se, mladosti seća se/ pa mi veli idi, sine, u armiju/ budi dobar vojnik, čuvaj domovinu!"

Radio-stanice su se usijale od poziva, emisije posvećene "željama slušalaca" nisu mogle da emituju ovaj hit onoliko koliko su to ljudi želeli. Radio Niš je u jednom danu dobijao po trista pisama i razglednica u kojima se "dragom sinu, bratu, bratancu, sinovcu" želeo srećan odlazak u vojsku uz pesmu "Dobio sam poziv za armiju". Spikeri su se morali izvinjavati slušaocima što nisu u mogućnosti da  udovolje svačijoj želji.

Za razliku od onih koji su "pozdrave i želje" putem radio-stanica smatrali šundom, stručnjaci muzikologije se nisu slagali sa takvim mišljenjima. Komponovanje vojničkih pesama ima dugu tradiciju u Srbiji koja počinje još od 16. i 17. veka, a uzima ozbiljan zamah sa dinastijom Obrenovića. Takve pesme su mnogo više od same zabave – njima se iskazuje počast porodicama vojnika i učestvovanje u njihovom radovanju. Tako su i od šezdesetih godina 20. veka lokalne radio-stanice postale glasila koja su obaveštavala o lokalnim novostima. Slušanje ovakvih radio-programa bilo je i pitanje dobre obaveštenosti, ko se nije oglasio na radiju, kao da nije ni bio na slavlju.

Fenomen "namenskih" pesama učinio je vrlo poznatim i slušanim radio-stanice: Šabac, Radio Niš, Loznicu, Podrinje, Negotin, Požarevac.

Pesme o odlascima u armiju uvek su imale srećan kraj. Odužiti dug domovini i vratiti se domu, ocu istaroj majci i volenoj dragi, kada će se i vojnička uniforma zameniti svadbenim odelom. Te pesme kao da su podsećale na američke kaubojske filmove u kojima uvek pobedi pravda a glavni junak pošto je savladao bandite odvodi šerifovu ćerku pred oltar. 

Godine su iste, kraj šezdesetih i početak sedamdesetih. Jesenja veselja u Srbiji na radio–stanicama i holivudska produkcija bili su tada na istim talasnim dužinama.