Koncept inata

Dr Hose Anhel Ruiz Himenez je istoričar, profesor i direktor Instituta za studije mira i sukoba na Univerzitetu Granada u Španiji. Jedan je od vodećih poznavalaca i eksperata za Balkan u hispanskom svetu. Do sada je objavio nekoliko knjiga i zbornika radova na ove teme, a nedavno se pojavila njegova veoma značajna sinteza pod naslovom Jugoslavija, rat i mir u novim balkanskim zemljama. Reč je o ozbiljnom rukopisu od preko 350 stranica, u izdanju prestižne akademske izdavačke kuće Editorijal sintesis.

Vaša knjiga ima sedam poglavlja koja prate istoriju jugoslovenske ideje i prakse, a poslednje poglavlje daje zaključke o celoj ovoj avanturi. Šta je zaključak vašeg istraživanja?

Jedan važan zaključak je da su slovenske balkanske zemlje još jednom u istoriji prolazile kroz izuzetno teška vremena zbog permanentnog pritiska stranih sila i ogromnih izazova koje je sa sobom nosilo ili postavljanje granica na njihovoj mozaičnoj etničkoj karti ili zajednički život u jedinstvenom nacionalnom i verskom kolažu.

Knjiga takođe podvlači kako se sve strane balkanskih ratova još uvek osećaju samo kao žrtve, krive druge narode za svoje nesreće. Imajte na umu, može se dodati nešto još ozbiljnije: tvrdoglavo poricanje tragedije drugih i sopstvene odgovornosti koju dele sve uključene strane jeste nešto što je glavni teret da se njihov suživot jednom zauvek normalizuje.

Ipak, presudni zaključak je da je prostor bivše Jugoslavije jedan od najatraktivnijih i najraznovrsnijih regiona sveta i da je neophodno doprineti razbijanju nepravednih negativnih predrasuda o brutalnosti i nazadnosti naroda koje se često povezuju s Balkanom. Zapad je proširio svoje kolonije širom Azije, Afrike i Okeanije, dok je njihova kultura zavladala Amerikom. Međutim, duž svojih granica, Balkan je ostao zabranjena i nepoznata teritorija, jer je skoro ceo region bio u rukama Turske imperije, muslimanske veroispovesti. Činjenica da je istok na zapadu, nepristupačnost ovog područja i mešavina jezika nepoznatih zapadnjacima umnogome su doprineli piscima i političarima u stvaranju iskrivljene slike o Balkanu. To je uglavnom rezultat neznanja koje su, čini se, želeli da nadoknade sa ne uvek dobronamernom maštom. Balkanske ratove devedesetih godina prošlog veka uveli su mnogi državnici i novinari kao potvrdu negativnih klišea o regionu, kada je trebalo bolje da se fokusiraju na stvarne unutrašnje probleme Jugoslavije; o odgovornostima velikih sila i sopstvenim potezima pre, tokom i posle ratova; i na promovisanju poštenih i istinskih mirovnih inicijativa usredsređenih na dobrobit ljudi o kojima bi navodno trebalo da brinu.

Naravno, ratovi su ekstremne prilike kada ljudi iznesu ono najgore iz sebe, pokazujući sadističko ponašanje i instinkte koje isti pojedinci ne bi izbacili na površinu u mirnodopskim vremenima. S druge strane, osporavajući nepravedne stereotipe, knjiga daje obilje dokaza o tome kako su balkanski ratovi pokazali da su oružani sukobi i vreme kada plemenitost mnogih blista i kada su ljudi sposobni da prevazilaze nacionalne ili verske identitete, sebičnost i opasnosti kako bi dali dirljive primere uzajamne pomoći. Dakle, još jedan suštinski zaključak je da su svesnost štete koju možemo sebi naneti i promovisanje vrednosti poštovanja i suživota u vreme mira prvi koraci u učenju kako da ograničimo sebe kao pojedince i kao društva.

Da li je Jugoslavija bila plemenita ideja koja nije adekvatno realizovana ili projekat koji su velike sile održavale dok im je bila potrebna? I kakva je uloga velikih sila u raspadu Jugoslavije?

Izvan uticaja spoljnih sila, Jugoslavija je bila vrhunac uzbudljivog ilirističkog projekta, koji je zapravo stvorio jedinstvenu zemlju u kojoj su se zapadni, slovenski i muslimanski svet prirodno i uspešno spajali s neospornom kulturnom bliskošću i osećanjem bratstva. Dugo je to bio ponosan i neprikosnoveni primer poštovanja – a ne obične tolerancije – između različitih nacionalnih i verskih identiteta koji je stavljao ono što ih je spajalo ispred onoga što ih je razdvajalo. S druge strane, unutrašnje tenzije i svađe između balkanskih naroda trajno su iskorišćavale Nemačka, Francuska, Italija, Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD, kao što su to ranije činili Osmanlije, Austrougari i Rusi. Jugoslovenski narodi su uvek bili svesni činjenice da će te moćne spoljne sile uvek imati poslednju reč u ishodu njihovih sukoba, pa knjiga pokazuje i kako su južnoslovenski lideri naučili kako se pametno nositi, pa čak i kako iskoristiti paternalističku, arogantnu i sebičnu politiku tih stranih aktera, što je često rezultiralo fascinantnim sukobom različitih interesa.

Postoje li pouke koje Španija može da izvuče iz našeg iskustva i u kojoj meri su teme o Balkanu generalno prisutne u španskom javnom mnjenju i akademskom životu danas?

Španija je država s više od 500 godina postojanja, dok je Jugoslavija uspela da ostane jedinstvena manje od 80 godina; Španija je prilično konsolidovana demokratija, dok je Jugoslavija bila autoritarna kraljevina pretvorena u komunističku diktaturu u kojoj je izvršena vrlo pogubna decentralizacija bez demokratije; mediji su bili isključivo u rukama političkih elita, gotovo da nije bilo privatne štampe, radija ili televizije i praktično bez pristupa stranim medijima.

Konačno, jugoslovensko stanovništvo je bilo osposobljeno za rat, vojna služba je bila obavezna, a čak su i devojke učili da pucaju u srednjoj školi, a svaki grad je imao skrivene arsenale za korišćenje u slučaju invazije stranih zemalja. Dakle, za razliku od Španije, to je bila zemlja puna oružja u kojoj su ljudi znali gde se nalazi i kako da ga koriste, što je nesumnjivo doprinelo ovako krvavom sukobu. Ovo su neke razlike dovoljno duboke da bi se razumelo da bi jednostavno poređenje između ova dva slučaja zbog nacionalističkih pitanja bilo previše pojednostavljeno pitanje.

U međuvremenu ste postali i porodično vezani za naš kraj. Mnogo sarađujete s kolegama istoričarima u nekoliko ovdašnjih univerzitetskih centara. Kakva su vaša lična iskustva s našim ljudima i kolegama?

Uvek sam pronalazio odlične kolege u akademskim krugovima širom bivših jugoslovenskih zemalja, odlične profesionalce uvek voljne da velikodušno podele svoje znanje i koji takođe nude toplu ljudsku stranu koja otvara put za stvaranje čvrstih prijateljstava. Čvrsto verujem da pored jezičkih, verskih ili klimatskih razlika, Španci i Balkanci osećaju posebnu bliskost, mi se osećamo kao kod kuće na Balkanu i obrnuto, za šta imam dosta potvrda, a osećam i sam. Negativni stereotipi o Balkanu su prisutni u Španiji, ali su mnogo slabiji nego u drugim zemljama. Pored toga, Španija i bivše jugoslovenske zemlje delile su bogatu mešavinu kultura, uključujući dug period muslimanske vladavine, što ih čini bližim. Takođe, oba naroda na veoma jedinstven način vole sport, što je mnogo doprinelo u poslednjih nekoliko decenija da se razvije obostrano osećanje simpatije i divljenja. Konačno, obe zemlje su izgradile reputaciju da živimo strastveno, često stavljajući svoje srce i hrabrost ispred proračuna, što objašnjava zašto, na primer Don Kihot govori toliko mnogo o našoj duši. Vi ste razvili koncept inata, koji nema nikakav direktan prevod na druge jezike. Konačno, primetio sam kako su porodične vrednosti i ljubav prema zemlji i dalje izuzetno važne za oba naroda, nešto čemu treba dati naglasak u ovim vremenima individualizma i globalizacije.

Sve u svemu, kao autor, očekujem da će knjiga na pošten i objektivan način dati pravičan prikaz istorije i problema slovenskih balkanskih zemalja, naglašavajući i njihovu bogatu kulturnu tradiciju, ogromnu vrednost njihovih naroda i njihovu izuzetnu ulogu u istoriji Evrope.