Smernice za razum u poludelom svetu

Volfgang Šmale, nemački profesor rane moderne i savremene istorije, stručnjak za digitalne humanističke nauke, član Akademije Evrope (London), Evropske akademije nauka i umetnosti (Salcburg) i naučnog saveta Kuće evropske istorije (Brisel), našim čitaocima već je poznat po knjigama „Istorija evropske ideje” (2003), „Istorija muškosti” (2011) i „Šta će biti sa Evropskom unijom?” (2019), koje je na srpskom jeziku objavio „Klio”, a sad je ista izdavačka kuća iz Beograda štampala i „Istoriju modernog prosvetiteljstva – društveni orijentiri u eri globalizma od 19. do 21. veka” (u prevodu Maje Matić).

Prosvetiteljstvo, na engleskom the enlightenment, na nemačkom aufklärung, na francuskom les lumières, na italijanskom l’illuminismo, na španskom la ilustración, na ruskom prosveщenie, nastalo u osamnaestom veku, i danas je svojevrsni humani orijentir u svetu koji je „ispao iz koloseka”, veruje Šmale, što je oduvek bio glavni cilj ove „nauke o životu”: da društvu daje smernice u vremenima kriza, ratova i terorizma. Autor prati ovaj istorijski proces od ranog devetnaestog veka, s posebnim osvrtom na intelektualce od Hegela do Fukoa i Džonatana I. Izraela, pokazujući da prosvetiteljstvo opstaje i pred fundamentalnom kritikom.

U knjizi navodite da prosvetiteljstvo zauzima mesto „jednog i jednog globalnog pogleda na svet”, nešto kasnije ga pominjete kao sinonim za „raščaravanje sveta” – njegove povezanosti sa religijom i mitovima, sa društvenim i vladajućim hijerarhijama koje se ranije nisu dovodile u pitanje, raščarava se i priroda, koja postaje predmetom naučnih istraživanja, i sam čovek, tako što biva izložen potpunom fizičkom i psihičkom seciranju. Kakva je danas uloga prosvetiteljstva?

Širom sveta vode se kontroverzne rasprave o prosvetiteljstvu. U postkolonijalnoj debati, na njega se kritički gleda kao na uspostavljanje globalnog epistemološkog pravila, koje je marginalizovalo epistemologije koje nisu evropske. Međutim, svetski problemi nisu mogli biti rešeni na ovaj način, jer su ključni koncepti prosvetiteljstva, poput progresa, doveli do prekomerne eksploatacije prirode i uništavanja životne sredine. S druge strane, generacija političara koja je dovela do dekolonizacije Globalnog juga posle Drugog svetskog rata često se pozivala na mislioce prosvetiteljstva kao što su Ruso, Volter, Kant i drugi kako bi pobedili kolonijalne sile svojim sopstvenim filozofskim oružjem. U zemljama poput Indije, Nigerije, Brazila – da navedemo samo nekoliko primera – prosvetiteljstvo je i danas veoma cenjeno. To ne znači da nema kritike prosvetiteljstva. A izraz „raščaravanje sveta” dolazi od Maksa Vebera i odnosi se na racionalno naučno istraživanje sveta. To je manje-više sinonim za „razum”.

Uporedo sa prosvetiteljstvom kroz istoriju je delovalo i antiprosvetiteljstvo?

Da, protivnika prosvetiteljstva je bilo još od 18. veka, kad su se bavili sprečavanjem razvlašćenja crkve, sveštenstva, plemstva i monarhije; kasnije, u 19. i 20. veku, radilo se o sprečavanju demokratije. U 21. veku su u porastu teorije zavere, moderno sujeverje, neprijateljstvo prema nauci itd. – ovo je antiprosvetiteljstvo našeg vremena.

Ali bilo je i konstruktivne kritike?

Kritičari prosvetiteljstva kao što su Maks Horkhajmer i Teodor Adorno pokušali su da objasne kako je mogao nastati strašni totalitarizam 20. veka u obliku fašizma i nacionalsocijalizma. Pokušavali su da ukažu da je prosvetiteljstvo ambivalentno, da može biti koren dobrog (demokratije), ali i lošeg (totalitarizma). Postkolonijalna kritika prosvetiteljstva, koju sam već objasnio, bila je deo toga, kritička tradicija još od Horkhajmera i Adorna. Prosvetiteljski mislioci 18. veka bili su privrženi društvu, subjektivno su želeli najbolje – sreću za svakog pojedinca, blagostanje za sve, mir u političkom poretku, zbog čega bi ono trebalo da se zasniva na suverenitetu naroda.

Kad govorite o praktičnoj upotrebi prosvetiteljstva u kriznim vremenima, na šta mislite?

Navešću samo jedan primer, ali vrlo rečit: za vreme Drugog svetskog rata mnogi ljudi su bili uključeni u otpor fašizmu i nacionalsocijalizmu, recimo Višijevskom režimu koji je sarađivao sa Hitlerom. Čitanje spisa prosvetiteljstva, ta „hrana idealizma”, davala im je snagu u borbi protiv ugnjetavanja. To znamo iz dnevnika, pisama i drugih ličnih izvora.

Istorijat prosvetiteljstva povezujete sa idejama obrazovanja, slobode, tolerancije, demokratije, jednakosti, ekonomskog i društvenog napretka… Ima li ovaj pojam sada neka nova značenja i da li se ona razlikuju u zavisnosti od dela sveta?

Mnogi principi koji čine osnovu demokratije bili su tokom prosvetiteljstva formulisani opštim i apstraktnim terminima. Dokazali su svoju praktičnost i nisu starili, da tako kažem: nema potrebe da se potpuno iznova izmišlja demokratija, međutim, moramo je prilagoditi našem vremenu. To znači, pre svega, globalnu digitalizaciju – nešto što prosvetiteljski mislioci nikako nisu mogli znati. Ono što se u jednini naziva „prosvetiteljstvom”, posebno od Drugog svetskog rata, u 18. veku se veoma razlikovalo od regiona do regiona, što se odnosi na Evropu, kao i na Aziju i tri Amerike. Ipak, ispravno je reći da nas „modernost” (opet jednina!) vraća na prosvetiteljstvo, a ona je ostvarena u celom svetu oko 1900. godine. Tome su delom doprinele evropske kolonijalne sile, ali ne samo one. Intelektualci širom sveta, poput Rabindranata Tagora u Indiji, nisu sumnjali u potrebu modernizacije sopstvenog društva, iako su (kao i Tagor) imali izuzetno kritički pogled na Evropu.

Proučavali ste i kulturne obrasce nastale u to doba: neki su opstali do naših dana, recimo stereotip o „velikim ličnostima” – muškarcima i ženama...

U knjizi „Istorija muškosti”, koja je prevedena i na srpski jezik, govorim o „hegemonističkoj muškosti” kao jednom od takvih obrazaca koje je prosvetiteljstvo promovisalo, jer se smatralo da postoje precizno definisani muški i ženski rodni identitet. Muškarac je smatran superiornim u odnosu na ženu – on je bio taj koji je stvorio civilizaciju. Do danas se borimo da prevaziđemo ove rodne stereotipe i izgradimo društvo na jednakosti. Ovo uključuje prepoznavanje da postoje više od dva pola, i da je najvažniji princip nediskriminacije – bez obzira na motive diskriminacije (seksualna orijentacija, boja kože, etničko poreklo, itd.).

Koji bi bio najveći i najtrajniji doprinos prosvetiteljstva Evropi?

Tokom prosvetiteljstva vodila se intenzivna i kontroverzna diskusija, i ako ga pogledamo u celini, a ne samo kao pojedinačne glasove, onda možemo videti da je argumentovalo sve što je bilo potrebno za demokratiju i pristojan život. U Evropi je prosvetiteljstvo igralo važnu ulogu u demokratizaciji. To je delimično bio slučaj i krajem 19. veka, recimo u Francuskoj u osnivanju Treće republike i, pre svega, njene odbrane od monarhista, antisemita i radikalnih desničarskih partija. U Nemačkoj, na primer, prosvetiteljski mislioci kao što je Monteskje i njegova doktrina o podeli vlasti korišćeni su za izgradnju demokratije posle Drugog svetskog rata. Kantove ideje o trajnom miru bile su važne za izradu međunarodnog mirovnog poretka u obliku Ujedinjenih nacija... Za političare u kolonijama, koji su se zalagali za nezavisnost od evropskih kolonijalnih vladara, čitanje prosvetiteljstva se podrazumevalo!

Proučavajući Evropu sa istorijskog, sociološkog, filozofskog, političkog pa i antropološkog stanovišta, a posebno nastanak i budućnost Evropske unije, ukazali ste na to koliko njeni ideali i vrednosti odudaraju od stvarnosti. Šta je to što ih danas ugrožava?

Evropska unija je zasnovana na vrednostima koje se mogu pratiti još od prosvetiteljstva. Generacija političara koja je započela proces evropskih integracija posle Drugog svetskog rata bila je dobro upoznata sa spisima prosvetiteljstva, i redovno ih je citirala u svojim govorima. Bilo je tu, naravno, i idealizacije, ali je istina da je Evropa prvi put u prosvetiteljstvu predstavljala nešto poput kulture u jednini. Ta na kulturi ujedinjena Evropa bila je lajtmotiv postprosvetiteljskog perioda, po kojem su se ljudi mogli orijentisati nakon što su se međusobno ubijali u ratu. Današnjim političarima nedostaje ova idealistička snaga. Međutim, rat Ruske Federacije protiv Ukrajine pokazuje da je i EU ugrožena. Kao rezultat toga, postoji više zajedničkih osnova i demokratskih vrednosti u kojima evropske integracije zauzimaju centralno mesto. Na kraju krajeva, „mir” znači mnogo više od „odsustva rata”. Ako želite da znate kako mir izgleda u praksi, pogledajte u EU. Ovo sada shvata sve više političara.

Ali nisu tu samo političari uključeni, šta je sa građanskim društvom?

Pre nego što su evropske integracije postale politički projekat, to je bio projekat građanskog društva. Danas obe ove sile moraju da rade zajedno. U državama koje žele u EU bilo bi dobro da civilno društvo glasno podrži cilj pridruživanja, pod uslovom da je to dobrovoljni čin. Niko nije prisiljen da uđe u EU.

Ne gledaju svi u EU na zapadni Balkan kao na integralni deo Evrope, koji u potpunosti deli evropske vrednosti, interese i težnje. Početkom dvehiljaditih godina EU je otvorila vrata za ove zemlje, zašto je sada „evropska perspektiva” za kandidate EU Srbiju, BiH i Albaniju gotovo sasvim izbledela?

Rat Ruske Federacije protiv Ukrajine doveo je do preispitivanja. Nova dinamika se pojavila u pogledu pristupanja država zapadnog Balkana EU. Međutim, to ne treba prepustiti samo politici. Građani moraju podići svoj glas. Samo ako celo društvo želi da njihova država postane članica EU, to će dovesti do uspeha.