Rak, u principu, nije zarazan. Ne možete se zaraziti rakom druge osobe. Bliski kontakt, kao što su seks, ljubljenje, dodirivanje, deljenje obroka ili disanje istog vazduha, ne mogu preneti rak, jer ćelije raka obolele osobe nisu u stanju da žive u telu druge zdrave osobe. Imunološki sistem pronalazi i uništava strane ćelije, uključujući i maligne ćelije druge osobe.

Iako sam rak nije zarazan, međutim, postoje neki mikroorganizmi koji mogu igrati ulogu u razvoju određenih vrsta raka. To može dovesti do pogrešnog mišljenja da je sam rak zarazan. 

Infekcije koje su povezane sa rakom uključuju viruse, bakterije i parazite. U retkim slučajevima, kao što su transplantacije organa, ćelije raka od donora sa malignom bolešću, mogu izazvati rast raka kod osobe koja je dobila organ. To se ne događa često, jer naši imunološki sistemi traže ćelije koje nisu naše i uništavaju ih.

Osobe koje dobijaju transplantirane organe, međutim, moraju da uzimaju lekove koji slabe njihov imuni sistem, kako telo ne bi napalo, odbacilo i uništilo transplantirani organ. Donori organa se pažljivo proveravaju na rak kako bi se smanjio ovaj rizik.

Iako imunosupresivni lekovi smanjuju odbranu tela primaoca organa protiv raka, rizik je izuzetno nizak - prema podacima američkog Nacionalnog instituta za rak, oko dva slučaja raka na svakih 10.000 transplantacija organa.

Genetska raznolikost nas štiti  

Većina karcinoma kod ljudi nije direktno prenosiva.

Priroda je, međutim, beskrajna u svojim iznenađenjima. Postoje neke vrste zaraznih karcinoma kod drugih živih vrsta, ali za sada ne i kod ljudi. To je prvenstveno zbog toga što nas naša genetska raznolikost štiti.

U životinjskom carstvu, naučnici su dokumentovali nekoliko primera prenosivih karcinoma. Jedan uključuje tasmanijske đavole, koji razvijaju tumore na licu koji su neizbežno fatalni. Bolest se širi kada životinja koji nosi tumor ugrize drugu životinju za lice tokom borbe za hranu. Smatra se da se bolest širi zbog uniformnosti u imunološkom sistemu životinja, odnosno da je rezultat preteranog razmnožavanja među bliskim srodnicima.

Postoji, takođe, prenosivi venerični tumor pasa, rak pasa koji se prenosi tokom parenja.

Maligne ćelije se mnogo razlikuju od zaraznih agenasa kao što su bakterije i virusi. Ćelija raka je u osnovi normalna ćelija čiji su mehanizmi rasta i deobe izmakli kontroli. Kada bi ćelije raka jedne osobe ušle u drugu osobu, imunološki sistem te osobe prepoznao bi uljeze i uništio ih.

Ćelije bakterija i virusi, za razliku od toga, posebno su evoluirale kako bi mogle da prežive i razmnožavaju se u ljudima koje zaraze. 

Verovatnoća je da većina karcinoma nije direktno prenosiva. To je prvenstveno zbog epigenetike, promeni u ekspresiji gena koja mora nastupiti da bi se rak stvorio i rastao.

Verovatnoća da isti uslovi mogu postojati u drugom telu, kako bi se rak stvorio od druge osobe ne može se odbaciti, ali je vrlo mala.

Međutim, rak može nastati zbog prenosivih virusa i bakterija koji svojim napadima na ljudsko telo stvaraju prekancerozne uslove. Kada bi neko ko ima određeni oblik raka kome je prethodila infekcija virusom ili bakterijom, prenese taj virus ili bakteriju na drugu osobu, a zatim ta druga osoba razvije isti rak, to bi se moglo smatrati prenesenim rakom, iako su postojali višestruki indirektni koraci između ta dva raka.

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by Microbiology Info (@microbiologyinfo)

Infekcije koje uzrokuju rak

Iako sam rak u osnovi nije zarazan, postoji niz bakterija i virusa koji uzrokuju rak. To uključuje humani papiloma virus (HPV), koji je povezan sa rakom grlića maternice, vagine, vulve, penisa, anusa i nekim rakovima usta, grla i vrata, zatim bakteriju Helikobakter pilori, koja može dovesti do određenih vrsta želučanih karcinoma. Infekcija virusom hepatitisa C može, ako se ne leči, dovesti do raka jetre, a HIV pozitivne osobe zaražene herpes virusom povezanim s Kapošijevim sarkomom imaju visok rizik za razvoj tog malignog oboljenja koje se razvija u ćelijama koje oblažu limfne ili krvne sudove.

U knjizi “Car svih bolesti: Biografija raka” autora dr Sidarte Makerdžijja, postoji nekoliko odlomaka koji direktno dogovaraju na pitanje da li je rak zarazan: Pejton Ruz je 1910. otkrio virus koji je prenosiv među kokoškama i koji uzrokuje rak. Godine 1958, Denis Barkit je otkrio agresivnu formu limfoma među ljudima u Subsaharskoj Africi, koja se širi virusom.

Dva virologa, Epštajn i Bar, proučavajući podatke o Barkitovom limfomu, otkrili su virus (koji nosi njihovo ime), a koji uzrokuje i infektivnu mononukleozu.

Sedamdesetih godina prošlog veka Baruh Blumberg je otkrio da hepatitis B ima sposobnost uzrokovanja raka jetre putem upale. Takođe, sedamdesetih godina je Harold cur Hauzen otkrio da HPV virus, koji se prenosi polnim putem, dovodi do raka grlića maternice.

Godine 1982, Bari Maršal i Robin Voren su otkrili bakteriju odgovornu za čireve, Helikobakter pilori. Ova bakterija je, takođe, uzrokovala upalu koja može da dovede do raka želuca.

Teoretski nije moguće da se zarazite rak od drugoga, jer će to tkivo biti strano vašem telu i biće napadnuto i uništeno od strane vašeg imunog sistema.

Ipak, svaki kontakt oštećene kože kože i nekog stranog ljudskog tkiva je, u načelu, biološka opasnost… Da bi se smanjile šanse za prenos raka, treba prijaviti svaki takav kontakt.