Izmeštanje iz poznatog

U galeriji „Viline vode”, velikom, relativno novom prostoru, otvorena je izložba Igora Marsenića nazvana „25/50”, kako bi simbolično ukazala na 25 godina rada i 50 godina života ovog umetnika, koji će nam na pitanje da li ove datume doživljava kao stvaralačku i životnu prekretnicu odgovoriti: „Ne verujem u prekretnice, preokrete ili zaokrete. Verujem u tok.”

Predstavili ste dela u širokom rasponu nastajanja. Kako ste pravili izbor, šta vam je bilo najvažnije?

Nisam želeo da izložba „25/50” na bilo koji način deluje kao zatvaranje kruga. Bilo profesionalnog ili životnog. Ili da deluje kao reciklaža starih ideja usled nedostatka novih. Učinilo mi se da fantastični prostor galerije „Viline vode” daje mogućnost potpuno novog sagledavanja radova koji su do sada uglavnom izlagani u galeriji „Zvono”, ali i prilika da izložim radove koji do sada nikada nisu bili izlagani u Beogradu i njih je zaista dosta. Shvatio sam da postoji nekolicina tema koje su me interesovale, da se one provlače kroz sve faze mog stvaralaštva i da izložba može imati kompaktnost i inovativnost uprkos tome što pokriva 25 godina mog stvaralaštva. Radove smo odabrali Ljiljana Tadić, direktorka galerije „Zvono”, i ja. Nismo se držali hronološkog reda, jedino na čemu sam insistirao je da se može pratiti visoki kvalitet same produkcije bez obzira na faze u stvaralaštvu.

Među najranije radove spadaju monumentalni portreti vaših prijatelja. Radovi su nastali krajem devedesetih, slikani, kao što ste istakli, na najboljim platnima... Odlučili ste da sve uradite od početka do kraja sami, mislim na tehničke poslove. Šta ste time želeli da postignete?

Moja najranija sećanja povezana su s ateljeom mog pokojnog oca i mene kako mu pomažem da sklopi blind ram, da tutkališe platno, na mnoštvo priča o starim majstorima i njihovim radionicama. Same okolnosti u kojima smo živeli, 1999. ili 2000. godina u Srbiji, bile su ekstremne i vanredne. Donekle je to bilo moja potreba da usporim vreme oko sebe, da ga učinim predvidivim. Takođe, imao sam osećanje da svaki dan može biti i poslednji. Želeo sam da stvorim nešto veličanstveno i trajno, što nadilazi vreme u kom živim. Veliki majstori iz priča mog oca pristupali su svakoj slici kao da je najvažnija na svetu i da je remek-delo u najavi. Neverovatno koliko veliki broj slika Van Dajka i Velaskeza ima taj status za svetsku kulturu. Slike sam stvarao kao da su remek-dela, najvažnije slike u srpskoj kulturi, i zato su tehničke pripreme bile deo tog poduhvata, vid psihičke i fizičke pripreme za stvaranje nečeg neponovljivog i izuzetnog.

U vašem stvaralaštvu se na „drugi pogled” iščitava politički kontekst. On je naročito prisutan u slici „Svedok”. Na koji način vam je ta slika lično važna?

Uvek me je interesovao uticaj politike na stvaralaštvo, u smislu kako političke okolnosti utiču na formiranje ličnosti, koja izmenjena posledicama političkih događaja stvara. Moje slike nemaju vidljivu političnost ili angažovanost, one su, pre bih tvrdio, političke impresije. „Svedok” je prva od slika iz faze „Pixelization” i vezana je za prenose suđenja u Hagu, kao i mnoštvo kontroverzi koje su donela u srpsku javnost. Pikselizovani portreti zaštićenih svedoka su uneli potpuno novu estetiku u naš život. Dete sam Jugoslavije. Pokojna mama je Bošnjakinja iz Prijedora, otac Srbin iz Crne Gore. Imao sam ideju sebe kao Jugoslovena iz Šapca. Teško smo podneli ratove, pogotovo užasne zločine koju su se desili u Prijedoru. Porodica moje majke je uspela da izbegne, sačuvavši i život i čast, ali je iščekivanje saznanja o njihovoj sudbini ostavilo trajne posledice na naš život, između ostalog i donelo mojoj majci kancer. Od mene niko nije očekivao ili me pritiskao da se nacionalno izjasnim. Osetio sam da je duh vremena takav da se čovek mora izjasniti, odabrati stranu. I odabrao sam da sam Srbin, iako u nekom drugom kontekstu bih možda bio Bošnjak. U svakom slučaju, nacionalni identiteti jesu društveni konstrukti i ja se divim svima koji mogu da kažu da su čistokrvni Srbi, Hrvati ili šta god iako mi je nejasno kako je to moguće. „Svedok” je bio moj dijalog sa samim sobom, sa mnom koji je mogao biti na obe strane rata, zločinac i žrtva, svedok tužilaštva ili odbrane.

U radovima iz serije „Sex, Lies… and Covers” eksperimentisali ste pornografskim sadržajem. Šta je bio cilj prekrivanja stvarnog sadržaja neprozirnim folijama?

Rastao sam uz veoma tradicionalan odnos prema umetnosti. Dosta rano sam razumeo da ne želim da se odreknem toga, kao i da u Srbiji nema ozbiljne industrije koja bi mogla da bude podrška u stvaranju produkciono i tehnološki zahtevnih i inovativnih radova. Da je uljana slika na platnu naša mera. Ali me jeste zanimalo da li ovaj najtradicionalniji umetnički medij može imati novo polje značenja, da istovremeno bude slika, ali i recimo proizvod, poput bilo kog drugog proizvoda široke potrošnje kupljenog na kiosku ili u nekom drugom maloprodajnom objektu. Devedesete su donele i potpuno neregulisanu dostupnost pornografskog sadržaja. Slike na kojima su krupni kadrovi penetracije pakovao sam u crne neprovidne folije kako ne bi vređale javni moral. Istovremeno, brendirao sam ih agresivnim marketinškim porukama. Značaj ili vrednost slike određen je na osnovu ovih poruka, a ne na osnovu tradicionalnih vrednosnih kriterijuma poput pikturalnosti, pastuoznosti, gestualnosti. One nemaju nijedan poznat kriterijum na osnovu kojih možemo tvrditi da se radi o „vrednom” umetničkom delu. Ona su banalni proizvod svakodnevice.

Na slikama iz kolekcije „Over spoting” prisutna je i neka forma meditacije. Tačke ste slikali u smeru obrnutom od smera kretanja kazaljki na satu. Šta vam je omogućio takav pristup?

Jedna od stalno prisutnih ideja u mom stvaralaštvu koja se prvo pojavila u slikama „Pixelization”, zatim u fazi „Monos” i bila najizraženija u slikama „New Reality” jeste da li čin stvaranja može da bude na izuzetno visokom nivou usredsređenosti da bukvalno promeni moje fiziološke sposobnosti ili karakteristike, da izazove trajnu promenu fizičkog bića. Znate, napraviti kvadrat ili krug slobodnom rukom uopšte nije jednostavno. Pogotovo nije jednostavno prebaciti se s rada na kockama s piksel slika na rad s krugovima u kasnijim fazama. Potrebno je preumljenje, metanoja. Potreban je period adaptacije vašeg mozga i opažajnog aparata kako bi ruka bila sposobna da izvede određenu formu. Početkom rada na slikama „New Reality” morao sam se suočiti s beskorisnošću veština stečenih kroz sistemsko obrazovanje, koje vas uči da pišete desnom, u pravcu s desne na levu stranu i iz gornje ka donjoj tački pune linije u svesci. Ali tom veštinom nisam uspevao da uradim slike i više puta sam ih brisao razređivačem i kretao ponovo. Setio sam se priče mog oca o njegovom profesoru Aci Tomaševiću, koji je njegovoj klasi dao da iskopiraju portret Svetog Petra iz Sopoćana. Iako su sve uradili tehnički ispravno, nikom portret nije nimalo ličio na original. Tomašević im je rekao da su omanuli zato što je sopoćanski umetnik bio levak i potpuno su mu drugačiji potezi četke bili. Setivši se te priče, ja sam probao da radim u potpunoj kontri sa svim do tada naučenim. Dakle iz levog ka desnom uglu, i iz donje ka gornjoj tački, što je bilo zaista iznimno zahtevno na samom startu. Bukvalno kao da telo učite da ponovo obavlja životne funkcije. Ali sam zahvaljujući tom „izmeštanju” iz poznatog došao do adekvatnog pristupa slikama iz te faze.

Dogodilo se da ste se tokom rada u ateljeu i potpune posvećenosti poslu onesvestili kada vam je supruga ušla u tu prostoriju. Šta se desilo?

Jedno od za mene važnih polja istraživanja jeste u kojoj meri umetnička praksa može biti ili jeste duhovna praksa. Radeći dugo u modu visoke usredsređenosti shvatio sam da ja zaista „nestanem” za ovaj svet i to prilikom ulaska moje supruge u studio, gde me je njen ulazak naglo vratio u ovaj svet iz ma kog sveta u kom sam do tada bio, i da se to manifestuje mojim padom na pod. Ne pravim onesvešćavanjem, ali recimo nečim veoma sličnim tome. Ali ako ja nisam „tu”, gde sam onda zapravo i da li sam ja spreman za boravak u tom „drugom” svetu? Radeći na slikama „New Reality” naišao sam na knjižicu o zen budizmu, zainteresovale su me njihove duhovne prakse. Ceremonija ispijanja čaja je ritualna radnja kojom se šinto monah priprema, odnosno priprema svoj duh za izvođenje Enso krugova. On se tim činom uvodi u „drugačije” stanje, poziciju iz koje je čin kreacije moguć. U našoj duhovnoj praksi to je molitva. Počinjao sam radni dan molitvama. Nisam nikad čuo za bilo koji drugi „alat” koji može da sačuva duh koji nije prisutan u ovom svetu. Želim da samo naglasim da se ovde ne radi o misticizmu ili čarobnjaštvu, jednostavno jedna jako stara kultura kao što je šintoizam razradila je veoma praktične duhovne vežbe kako bi se realizovala ličnost kroz čin stvaranja.